Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Sećanje na antiratni pokret u Jugoslaviji početkom 1990-ih

Screen shot from Zetra Project video commemorating an 1991 anti-war concert in Sarajevo, Bosnia and Herzegovina.

Zetra projekt: Sećanje na antiratni koncert u Sarajevu, Bosna i Hercegovina, 1991. godine. Slika: YouTube

Leto je u bivšoj Jugoslaviji, a to je vreme kada se nacionalističke strasti uzburkaju, pošto se ljudi osvrću na ratove 1990-ih koji su razdvojili naciju. Jula ove godine, neki korisnici interneta su odlučili da krenu drugačijim putem, da se prisete ponosnih, mada neuspešnih, pokušaja da se zaustave ti ratovi.

Politička elita u regiji, tradicionalno, koristi ovu ratnu godišnjicu da izazove etničke i verske napetosti tako što organizuje državne proslave uz provokativne javne izjave, koje uključuju i negiranje genocida i ratnih zločina koji su međunarodni sudovi utvrdili, a rezultat toga je ponekad divlji zanos medija.

Dve godišnjice koje sadrže najviše politike u sebi su masakr jula 1995. godine u Srebrenici u Bosni, i avgusta 1995 Operacija Oluja u Hrvatskoj. (Prvi je međunarodno priznati genocid etničkog bošnjačkog stanovništva od strane snaga bosanskih Srba. Drugi predstavlja veliku pobedu hrvatske vojske, koja se ogleda u etničkom čišćenju domaćeg srpskog stanovništva na području Krajine.)

Vođeni namerom da iskoriste ove godišnjice za različite političke svrhe, neki korisnici interneta u celoj regiji su pokušali da preusmere pažnju javnosti na antiratne napore iz ranih 1990-ih. Aktivisti tvrde da se ovakav pristup razlikuje od službenih pogleda na istoriju i načina pokrivanja većine glavnih medija, i da stvara prilike za “istinsko pomirenje”. Ovaj trud kombinuje spontana pojedinačna dela i organizovane aktivnosti.

Na primer, srpski korisnik Twittera, Zoran Torbica je postavio link na video snimak prvog javnog nastupa antiratne muzičke super-grupe Rimtutituki, održanog marta 1992. godine u Beogradu.

Pošto su vlasti odbile da izdaju dozvolu za organizovanje koncerta, bend ga je izveo na zadnjem delu kamiona, vozeći se kroz ulice Beograda. Ovaj video predstavlja izvođenje i učestvovanje hiljade mladih ljudi, koji su protestovali protiv rata i regrutovanja.

29. jul je takođe obeležio 25-godišnjicu masovnog koncarta za mir koji je održan u Sarajevu. Zetra Projekt je radio na tome da zabeleži ovaj događaj i da obavesti ljude u zemlji i inostranstvu o njegovoj važnosti. Jedan članak koji je objavljen na Balakanist.net objašnjava:

Zbog lošeg vremena, koncert je premešten u Zetru u poslednjem trenutku. Sarajevski taksisti su besplatno prevezli hiljade ljudi sa zakazanog mesta za koncert. Dosad nezabeležen broj od 30.000 ljudi se okupio u Zetri, dok se 50.000 okupilo oko sportske dvorane da čuju koncert spolja. Koncert je organizovala i emitovala jugoslovenska televizijska stanica Yutel, pod imenom Yutel za Mir. Yutel za Mir je bio vrhunac dotadašnjih protesta za mir u Jugoslaviji, koji je ujedinio aktiviste protiv rata iz cele zemlje s jugoslovenskim najpopularnijim rock bendovima u zajednički napor da se spasi Jugoslavija od rata i raspada.

Radni jezici Zetra projekta su lokalni srpski, hrvatski i bosanski, kao i nemački. Na web stranici projekta održavaju se razgovori s nekoliko ljudi koji su učestvovali na koncertu o tome kako je bilo biti tamo, i kakve su bile njegove posledice u to vreme:

Krajem jula, medijska organizacija Deutsche Welle je objavila intervju s autorom Zetra Projekta, novinarom koji živi u Berlinu i rediteljem Danijel Visevicem, koji je objasnio:

“Zetra Projekt” je mesto na internetu gde se ljudi koji su bili na koncertu u dvorani Zetra mogu opet sastati. Sakupljamo priče od ljudi koji su aktivno učestvovali u širenju mira, koji su bili na koncertu, i imaju veze sa pokretom za mir. Mogu da nam ispričaju svoje priče, tako da sećanje na pokret ostane živo. Ali i da podsete druge da su ljudi širom zemlje tada želeli mir.

Jadranka Pejaković Hlede, koja je kao 13-godišnja devojčica 1991 sakupila 11,586 potpisa za mir sa svojim prijateljima iz Tuzle, takođe deli svoje uspomene:

Mojih 11.586 potpisa za mir bili su utopija i zaista je smešno kad se setim s kojom verom sam ih skupljala, to je bio posao, danima od jutra do naveče, misija. Sećam se tačno kako je priča krenula, o čemu sam razmišljala, čak i gde sam sedela kad sam odlučila da pokrenem akciju. Priča je uskoro postala veća nego što sam očekivala. Ali ako ništa drugo, tih 11.586 ljudi mi je ostavilo veru u ljudski rod.

U godinama posle toga, Pejaković Hlede je bila svedok strahota rata u Bosni, uključujući i “oslobađanje” njenog rodnog grada, Prijedora, kao i ubistava na ulicama i njeni susedi koji su bili primorani da odu u koncentracione logore. Njen otac, čovek koji je pre rata izbegavao oružje, je završio tako što je kupio ručnu bombu koju je sakrio na balkonu porodične kuće. On je planirao da je iskoristi da “spasi” porodicu od mučenja, u slučaju da “oslobodioci” iz snajperskog gnezda jedan sprat iznad odluče da pokušaju da provale u stan i siluju sve žene. Porodica je kasnije pobegla iz kuće, u strahu za svoje živote.

Sada, s 38 godina i majka dvoje dece, gđa Pejaković Hlede živi u Zagrebu, Hrvatska. U svom svedočenju za Zetra projekt, ona spaja svoju patnju s aktuelnim događajima:

Ponekad sumnjam u preostalu ljudskost, pa čak i u svoju zdravu pamet. Što bi se reklo kod nas «Ko je ovde lud?». Na primer, aktuelna je izbeglička kriza. Gledam te jadne ljude i decu koji su celi život strpali u kesu i prelaze mora, reke, države, granice, bodljikave žice i koridore u potrazi za boljim životom. Da, možda se među njima sakrio i kakav kriminalac, loš čovek, kakvog nađeš u bilo kakvoj populaciji, ali generalno sirotinja koja ne zna gde će i kako će, ali zna da mora spasiti živu glavu, decu, po bilo koju cenu. Uh, poznat mi je taj osećaj, strašno je to iskustvo, svaka sličica ti se utisne kao da si žigosan njom i ostaje zauvek. Vidim na tim licima strahotu proživljenog i oplačem javno ili u sebi, skoro svaki prilog u medijima. I čini mi se da svi to moraju na isti način videti i suosećati.

Bila sam uverena da svi moji bliski prijatelji, pa čak i poznanici misle isto. A onda čuješ anti-izbegličke, anti-ljudske, nacionalističke i sadističke komentare naoko normalnih, kulturnih ljudi s kojim si možda još juče čavrljao o svakodnevnim temama. E tu ja vidim najveći poraz ljudskosti. Pa kako si ti, neobeležen ratom, ličnim strahotama, neugrožen, potpuno neupućen u tekovine tog naroda, uspeo postati toliko “nabrijan”, samoživ i ljudogrozan. Zgrozim se što su takvi oko mene, što ih je tako puno, što im ne mogu objasniti, što će njihova deca s mojom sedeti na nekom igralištu i razmenjivati mišljenja. Šta ako ih bude previše, šta ako im poveruju? I gde god na svetu zaviriš, čiji god dnevnik odgledaš, vidiš iste ljudske mržnje, patnje i opasnosti. To je zbilja zabrinjavajuće čak i za nas optimiste.

Napomena: Godišnjica 10-dnevnog slovenskog rata za nezavisnost, koji je trajao od 27 juna do 7 jula 1991. godine, tehnički spada u to razdoblje, ali se za taj događaj nije smatralo da je kontraverzan, pa tako nije postao deo istorije koja se obično koristi da “uzburka strasti” u ovo doba godine.