Prelamanje senke i svetla tokom tropskog zalaska sunca. Fotografisao: Flickr korisnik fotografske biblioteke NOAA. CC-BY-NC-SA 2.0
Post koji je napisala Liza Gross [1] je prvobitno objavljen [2]na Ensia.com [3], onlin magazinu koji ukazuje na međunarodna ekološka rešenja u primeni, a na ovom sajtu je dodatno učinjeno dostupnim kao deo sporazuma o razmeni sadržaja.
Pošto su se ribari Nove Engleske žalili da rade sve više i više a da je ribe sve manje i manje, Spencer Baird je sastavio naučni tim radi proučavanja navedene pojave. Iako se loš ulov nekada smatrao nezamislivim, Baird je napisao u svom izveštaju “alarmantan pad obalnog ribarstva temeljno je ustanovljen mojim istragama, kao i na osnovu dokaza od strane lica čiji su iskazi uzeti”.
Pomenuti izveštaj je prvi referat Baird-a kao šefa Komisije za ribu i ribolovstvo Sjedinjenih Američkih Država 1872. godine.
Baird je prepoznao ograničenja okeana. Deceniju kasnije, međutim, njegov britanski kolega Thomas Huxley je zauzeo izrazito drugačije stanovište. Nazivajući pomorsko ribolovstvo “neiscrpnim”, Huxley je smatrao propise beskorisnim, pošto “ništa što činimo ne utiče značajno na brojnost riba.”
Tokom sledećeg veka, kako je ribolov sve više podrazumevao upotrebu mašina a ne rad ljudi, Huxley-evo stanovište po kojem su okeani bezgranično bogati se održalo uprkos brojnim dokazima iz kojih je proizilazilo suprotno. Danas, 80 posto svetskih zaliha ribe [4] je iscrpljeno ribolovom preko svih krajnjih granica, i naš neuspeh da zaštitimo okean – a ne samo ribe u njemu – kao ograničenog resursa sada je dovela u pitanje sposobnost okeana da se povrati, tvrdi međunarodna komisija državnih i poslovnih lidera u izveštaju iz 2014.godine.
“Uništavanje staništa, gubitak bogatstva biljnog i životinjskog sveta, preteran ulov ribe, zagađenje, klimatske promene i povećanje kiselosti okeana vode okeanski sistem do tačke sloma”, upozorili su kopredsedavajući Svetske komisije za okeane [5] .
Naučnici znaju kako da tretiraju mnoge bolesti koje ugrožavaju otvoreno more – odnosno vode okeana 200 nautičkih milja udaljenih od obale, van nadležnosti bilo koje države. Ograničavanje industrijskih aktivnosti kao što su ribolov, prevoz robe i vađenja ruda na delovima dubokog morskog dna na žarišnim tačkama biodiverziteta na duge staze mogu da vode ka ponovnom uspostavljanju zdravlja okeana, prema nekim tvrdnjama. Međutim, za takve mere nema mesta u regulatornim strukturama stvorenim za upravljanje potrošnjom i trgovinom, a ne zaštitom.
To je sistem koji se tvrdoglavo drži Huxley-evog naručito uskog pogleda na problem, uprkos tome što je morao da se suoči sa dokazima takve prirode nezamislive i za samog Baird-a.
Očuvanje Bez Autoriteta
Osnovni međunarodni okvir za regulaciju bogatstva okeana je Konvencija Ujedinjenih Nacija o pravu mora. UNCLOS, koja je stupila na snagu 1994. godine, bila je namenjena popunjavanju praznina koje su nastale ranijim sporazumima Ujedinjenih Nacija koji regulišu prevoz robe (preko Međunarodne pomorske organizacije) i ribolovstva (preko Organizacije za hranu i poljoprivredu).
Sporazum je uskoro 1994. godine dopunjen, usvajanjem Ugovora koji se odnosi na primenu dela XI Konvencije Ujedinjenih Nacija o pravu mora UNCLOS, a koji reguliše vađenje iz morskog dna resurse koji ne predstavljaju žive organizme (preko Međunarodne organizacije nadležne za morsko dno ISA), i Ugovora Ujedinjenih Nacija o biomasi ribe iz 1995.godine [6], koji da bi primenio svoje smernice o održivosti zavisi od 10 regionalnih organizacija uprave za ribarstvo, poznat kao RFMO/As [7].
UNCLOS zavisi od 166 država kako bi osigurao da se njihovi građani i plovila povinuju sporazumu u područjima izvan nacionalne jurisdikcije – koji čine dve trećine okeanskih voda. Države su sklone da potpisuju međuvladine ugovore – pod nazivom “sektorski” sporazumi, jer upravljaju različitim poslovnim sektorima – koji odražavaju njihove nacionalne interese. Ovi sektorski sporazumi stvaraju autoritativna tela kako bi osigurali pravednu upotrebu i iskorištavanje morskih resursa među državama. Iako sektorska tela zastupaju interese ribolova, rudarstva, utovara i drugih industrija kroz koje iskazuju svoj autoritet, oni mogu usvojiti mere zaštite, ako to žele. A neka tela su to i uradila: Jedno sektorsko telo, Međunarodna komisija za kitove IWC, na primer, uvela je 1980. godine moratorijum na kitolov pod pritiskom zemalja članica koje ne učestvuju u lovu na kitove. Nasuprot tome, RFMO/As, sektorska tela koja uglavnom uključuju samo države koje se bave ribolovom kao strane ugovorenice, u osnovi su se opirale merama zaštite.
UNCLOS takođe štiti ekonomske interese zemalja putem odredbi koje obezbeđuju državama sa izlazom na more ekskluzivna prava na morske resurse unutar 200 nautičkih milja od obale. Većinu priobalne eksploatacije nafte i plina, na primer, u tim ekskluzivnim zonama nadziru države. Međutim neodgovarajući propisi samih država mogu dovesti do katastrofe, što je jasno pokazao Deepwater Horizon izliv nafte u 2010. godini – kada je poginulo 11 ljudi i izlilo se skoro 5 miliona barela nafte u vodama Sjedinjenih Američkih Država u Meksičkom zalivu. Stav Globalne komisije za okeane je da je jedini način da se spreče slične katastrofe putem obavezujućih međunarodnih sporazuma o standardima sigurnosti i zaštite okoline po kojima se predviđa odgovornost kompanija za štetu nastalu na životnoj sredini.
Jedan od najvećih problema za očuvanje okeana, prema mnogim naučnicima, je u tome što se sektorski sporazumi oslanjaju na obavezujuće mere o usklađnosti, dok se sporazumi o očuvanju, poput Konvencije o zaštiti migratornih vrsta divljih životinja [8] i Konvencije o biološkoj raznolikosti [9], zasnivaju gotovo isključivo na merama koje nisu obavezujućeg karaktera.
Nema sveobuhvatnog ili čak regionalnog sporazuma o očuvanju kojima se može zaštititi otvoreno more, izjavio je Jeff Ardron, savetnik za pomorske vlasti Sekretarijata Komonvelta, ujedinjene međunarodne javne politike u Londonu. Dakle, naučnici moraju proći kroz sektorska tela, jedno po jedno kako bi zaštitili ugroženi ekosistem sa mešovitim rezultatima, kaže Ardron. “To ne daje rezultate, frustrirajuće je i sporo, ali to je sve što imamo sada.”
Loš Tretman Mora Sargosso
Uzmite, na primer, slučaj Sargasso [10], ogromnog dela mora koji se proteže u severnom Atlantiku nazvan po Sargassum algama koje podržavaju raznoliku zajednicu kornjača, riba, puževa, rakova i drugih životinja. Sargasso more pruža mresište i vrtić kao stanište za desetine vrsta, uključujući ugrožene američke i evropske jegulje, koji putuju hiljadama milja iz reka i potoka da bi se mrestile u putujućim tepisima vegetacije.
To je jedino more omeđeno strujama, a ne kopnom, ali uprkos tome ima slabu zaštitu od ljudskih uticaja. Iste te struje dovode do koncentracije zagađenja, plastike i drugog otpada. Naučnici na Monterey Bay Institutu za Morska Istraživanja sumnjaju da su ti pritisci možda pridoneli značajnom smanjenju bogatstva biljnog i životinjskog sveta [11] od 1970. godine, koji su zabeleženi 2014.godine u Marine Biology magazinu [12].
2010. godine, Kristina Gjerde, zvanična savetnica za otvoreno more IUCN Međunarodnog udruženja za očuvanje prirode pomorskog i polarnog sveta, podržala je postavljanje Saveza za Sargasso more kako bi zaštitili ovaj osetljivi ekosistem. Gjerde i njene kolege napravili su naučni predmet [13] za prepoznavanje Sargasso mora kao važnog ekološkog prostora kojem se opravdava zaštita Konvencijom Ujedinjenih Nacija o biološkoj raznolikosti. Delegati na razgovorima 2012. godine Ujedinjenih Nacija o bioraznolikosti [14] su se složili da Sargasso more ispunjava kriterije za zaštitu. Međutim autoritet za upravljanje zaštićenim morskim područjem koja je izvan nacionalne jurisdikcije leži na međuvladinim sektorskim organizacijama čija nadležnost je podeljenja na tom području. Iz tog razloga tim za more Saragasso se morao žaliti svakoj ponaosob.
Prvo su se obratili telu nadležnom za lov tuna u Saragasso moru, ICCAT (Međunarodnoj komisiji za očuvanje tuna u Atlanskom okeanu), čiji je rad regulisan Međunarodnom konvencijom za očuvanje tuna u Atlantskom okeanu [15]. Predstavnici navedenog tela su odgovorili Sargasso timu da ne vide racionalni razlog za zaštitu regije u kojoj nema mnogo potencijala za ribolov. Potom se Sargasso tim obratio IMO Međunarodnoj pomorskoj organizaciji, koja reguliše oblast zagađivanja prouzrokovano brodskim transportom. Zvaničnici su zahtevali dokaz da kanalizacija, ispuštanje balastnih voda (koja može sa sobom nositi strane vrste života, kao i zagađenja) ili tranzit brodova prouzrokuje štetu Sargasso moru.
“Dokaz je vrlo teško savladati u bilo kojem pitanju” izjavila je Gjerde. Iz tog razloga naučnici pokušavaju da uvere tela koja uređuju industrijske aktivnosti na okeanima da u regulaciji tih aktivnosti budu ugrađene mere opreza, tvrdi ona. Konačno, nakon godina pregovora, Gjerde i njeni saveznici osvojili su barem donekle zaštitu za Sargasso. Prošle godine, Severnozapadna atlanska ribarska organizacija saglasila se da stavi van zakona opremu u upotrebi za ribarenje iznad morskog dna kojom bi mogla da se nanese šteta morskom dnu, da prijavi bilo kakvu uhvaćenu štetnu vrstu i da zvanično zabrani pretraživanje dna podvodnih planina [16] u svojoj jurisdikciji plovidbe tokom 2020. godine.
Tim Sargasso još uvek nije postigao slične sporazume sa IMO Međunarodnom pomorskom organizacijom ili ISA Međunarodnom organizacijom za morsko dno, koja upravlja iskopavanjem ruda sa morskog dna. Sve to ilustruje jedan od najvećih frustrirajućih nedostataka u postojećim regulatornim strukturama. Nedostatak sveobuhvatnog regulatornog okvira koji za posledicu ima da zagovornici interesa okeana mogu zaštititi osetljiva područje od jedne vrste iskorištavanja samo da bi uočili postojanje opasnosti od drugog.
Udružene Pretnje
Otvoreni okeani pokrivaju gotovo polovinu planete Zemlje, pružaju utočiste nekim od ekološki najznačajnijih područja, osiguravaju zaposlenje i predstavljaju siguran izvor hrane za nekoliko desetina miliona ljudi. Pošto su tela nadležna za očuvanje nemoćna da propisuju sankcije, moguća je eksploatacija okeanskih resursa sve dok ih više uopšte ne bude bilo.
Morske vrste ugrožene od prekomernog ulova hvataju se u koštac sa sveprisutnim zagađenjem od plastike, kanalizacije, industrijskih hemikalija, oticanje poljoprivrednih voda i drugih zagađivača. Brodovi ispuste oko 1,25 miliona metričkih tona (1,4 miliona tona) nafte svake godine, a sami putnički brodovi čak 30.000 galona (100.000 litara) otpadnih kanalizacionih voda [17] svaki dan. Naučnici procenjuju da plastični otpad ubija [18] više od milion morskih ptice i 100.000 morskih sisavaca godišnje.
Na sve ovo treba spomenuti da su naučnici dokumentovali dokaze o uticajima klimatskih promena na život živih bića u morima. Bakalar i ostale morske ribe iz dubokih delova okeana se kreću prema polovima planete Zemlje u potrazi za hladnijim vodama. Pojava izbeljivanja koralnih grebena, koji ne mogu da podnesu tople vode čija se kiselost povećala za 30 procenata [19] usled viška ugljen dioksida, postala je veoma rasprostranjena. Iz razloga što tople vode apsorbiraju manje kisaonika, vrste poput tune i marlin [20], koje su već pod velikim pritiskom usled ribolova, provode manje vremena u lovu u dubokim vodama.
“Politička volja je osnov svega.” – Michael Orbach Ma koliko ozbiljni ovi uticaji, mnogi naučnici veruju da se kontrolom prekomernog lova i zagađivanja uz zaštitu staništa može kupiti dovoljno vremena da se pomogne oporavku vrsta kao posledice uticaja klimatskih promena. Po njima nedavan razvoj satelita i tehnologije senzora na daljinu omogućilo je da se sada mogu uočiti brodovi koji love ribu ilegalno [21], što može pomoći u sprečavanju da milion tona ribe dospe [22] do crnog tržišta. Interpol, međunarodna policija, je nedavno osnovala jedinicu za ribarstvo [23] kako bi pomogla državama u hvatanju gusarskih ribara kada dođu u luku. Sam uspeh zavisi od udruženog rada država na odgovornosti ilegalnih ribolovaca.
Pokazalo se da je veoma teško ubediti različite države da sarađuju na međunarodnim merama zaštite, kaže Michael Orbach, bivši počasni profesor pomorstva i politike u Nicholas školi okoline na Univerzitetu Duke. “Politička volja je u središtu svega”, kaže on.
Državama su potrebna sredstva za nadzor i primenu, ali takođe je nužno postojanje volje za korišćenje tih sredstava za očuvanje. “To predstavlja veliki zahtev”, kaže Orbach.
Nada Na Vidiku
Kada bi bilo po Orbach-u, sve ljudske aktivnosti na otvorenom moru bi trebale da imaju dozvolu od strane regulatornog tela s ovlašćenjima za nadzor i sankcionisanje prekršitelja. To bi rešilo problem samoregulacije organizacija ribarstva, špedicije i rudarstva.
Međutim, izgradnja takvog sistema i njegov rad bi zahtevao izraženu javnu podršku, prema Orbach-u. A to je nešto što je malo verovatno. “Vrlo je teško zadobiti javnost da stane uz očuvanje okeana”, kaže on. “To jednostavno nije nešto što je većini ljudi poznato.”
Iz tog razloga zagovornici očuvanja okeana su godinama radili van javnosti kako bi ugradili mere zaštite bogatstva biljnog i životinjskog sveta [24] u pravo mora. Konačno, njihov trud se isplatio.
Prošle godine, Generalna skupština Ujedinjenih Nacija usvojila je rezoluciju [25] o proširenju UNCLOS radi zaštite bogatstva biljnog i životinjskog pomorskog sveta i genetskih resursa u područjima izvan nacionalne jurisdikcije. Rezolucija, koja poziva na razvoj pomorskih zaštićenih područja i ekološku procenu uticaja na okolinu, polaže osnov za stvaranje jačih mera zaštite otvorenog mora. Prvi od četiri “pripremna odbora [26]”sednice prošlog proleća je razmatrao kako te mere treba da izgledaju.
Gjerde, koji je učestvovao na sastancima, izjavio je kako sporazum pokazuje da su države konačno prepoznale postojanje potrebe za međunarodnim pravno obavezujućim ugovorom kako bi se osigurala osmišljena zaštita.
Uzimajući u obzir da je samo 2 odsto [27] okeana zaštićeno – a neki naučnici preporučuju 30 odsto [27] radi očuvanja biljnog i životinjskog bogatstva – stvaranje pomorskih rezervi je osnovni prioritet. Osnovna svrha ugovora je stvaranje regulatornih tela s ovlašćenjima i infrastrukturom za sprovođenje pravila očuvanja i sankcionisanja nepropisnog ponašanje. Ugovor takođe definiše postupak za imenovanje morskih rezervi koje ograničavaju bilo kakve aktivnosti koje bi mogle naneti štetu staništu od dubokog morskog dna do vrha mora.
Od odbora se očekuje da dostavi preporuke Generalnoj Skupštini krajem 2017. godine, kada počinje težak posao izgradnje međunarodnog konsenzusa o novom ugovoru o bogatstvu biljnog i životinjskog sveta, proces koji bi mogao potrajati godinama.
Međutim, mnogo toga bi se moglo dogoditi pre toga. Ne postoji ništa što zaustavlja sektorske organizacije od uspostavljanja zaštićenih područja upravo sada, izjavio je savetnik za pomorske vlasti Sekretarijata Komonvelta Ardron. “Oni samo moraju biti uvereni da postoji potreba da se to uradi.”
Upravo tu javnost može odigrati značajnu ulogu. Potrošači mogu uticati na ribarstvo, na primer, kroz usmeravanje sredstava [28], ili vršenjem pritiska na sopstvene vlade da usvoje zakone o kontroli emitovanja štetnih gasova na brodovima [29], a koji su izvor u velikoj meri neregulisanih [30] emitovanja gasova staklene bašte.
Konačno, dobro upravljanje okeanima leži izvan onoga što pojedinci mogu da postignu. Društvene mreže takođe mogu biti korisne, kaže Gjerde. Dok su naučnici i grupe za očuvanje pozivali ISA Međunarodnu organizaciju nadležnu za morsko dno, da javnosti objavi svoje odluke vezane za eksploataciju ruda u okeanu, Twitter kampanje su pomogle da se dobije gotovo 800.000 potpisa za peticiju o istom. Ako dovoljno ljudi izrazi svoju zabrinutost zbog okeana, naučnici mogu koristiti izlive podrške kao poluge na sledećem sastanku pripremnog odbora UNCLOS o pomorskoj bioraznolikosti u avgustu, izjavio je Gjerde.
Gjerde veruje da će novi sporazum o bioraznolikosti Ujedinjenih Nacija konačno dati naučnicima okvir koji im je potrebno za postavljanje okeana na putu prema oporavku. Našla je razloga za optimizam u prvom krugu razgovora u Aprilu. Odbacivanje Huxleyevih stavova od pre 130 godina po kojem ljudi nikada ne bi mogli naškoditi prostranim okeanima naše planet, delegacije je došla spremna da se uhvati u koštac sa onim što su morali učiniti kako bi se osiguralo održivo upravljanje morima.
Sve to prema Gjerde, “je veliki korak napred.”
Liza Gross [1] je nezavisan novinar i PLOS Biolog editor specijalizovana za oblast zaštite okoline i javnog zdravlja, ekologije i očuvanja okoline. Njen rad je objavljen u raznim novinama, uključujući The New York Times, The Washington Post, The Nation, Discoverand KQED. Ona tweetuje iz @lizabio [31].