[1]Slika ruke i glasačkog listića sa javnog domena na Pixabay. Karikaturu Klintonove i Trumpa uradio DonkeyHotey (CC BY-SA 2.0). Sliku obradila Georgia Popplewell.
Kao dete, mrzela sam paradajz. Nisam mogla da shvatim kako ga ljudi mogu voleti. Moja baka je uzgajala taj crveni plod u svojoj bašti, i svakog leta sam prolazila kroz tihi očaj, pošto se svež paradajz neprestano pojavljivao na stolu. Nos bi mi se namrštio od slatkog, ali jakog ukusa, a meka masa ploda me podsećala na ljudsko srce – ili bar kako sam ga zamišljala.
Kao odrasla osoba, sada živim u zemlji gazpača [2] (mešavina hleba, crnog luka i maslinovog ulja, koji se umešaju u svežu kašu od paradajza. Mešavina hleba i maslinovog ulja čini gazpačo tako kremastim; prim.prev.), La Tomatine [3] (festival gađanja paradajzom) i pa amb tomàquet [4] (hleb s pardajzom), pa sam zavolela taj slatki, ali oštar ukus, pa čak i mekanu masu.
Smešno kako ukus može da se promeni.
Potpuno suprotno mi se dogodilo kada je u pitanju američka politika. Kao dete, hranila sam se politikom. Provela sam mnoga moja leta kod dede i bake na američkom Srednjem zapadu [5], gde je kućni red zahtevao da se veći deo dana igraš napolju. Ako si htela da budeš unutra, onda bi ti bilo bolje da čitaš. Moji deka i baka su bili pretplaćeni na Newsweek [6] i Time [7] , a to je značilo da je hrpa tih nedeljnih časopisa uvek stajala u dnevnoj sobi, pa kad bih se umorila od valjanja po travi ili pokušaja da počnem da čitam knjigu koju sam uzela iz biblioteke, ja bih uzela jedne novine, bacila se na “sofu [8],” i dobila bih moju dozu političkih intriga iz 90-ih godina. Moje razumevanje je, naravno, bilo ograničeno mojim nevinim životom — zašto toliko buke oko plave haljine Monike Lewinsky [9]?—ali sam ipak bila očarana spletkama moćnika u zemlji.
Tu očaranost sam prenela u odraslu dob, a ona je rasla isto kao i moje razumevanje. Kada je Internet poboljšao medijsku industriju [10] velikom dozom brzine, dopala mi se 24-časovna manija pokrivenosti političkih događaja, a pošto sam radila kao dopisnik u redakciji za izveštavanje [11] to je žudnju činilo gotovo nezasitnom. Neko vreme, stvarno sam sanjala da postanem politički novinar, da zarađujem za život jureći pravnike niz hodnike moći.
Smešno kako ukus može da se promeni.
Sada, po prvi put u životu moj apetit za američku politiku je ravan nuli. Ono što mi je nekad izgledalo kao dostojanstveno pozorište sada sve više i više izgleda kao opasna farsa. Nisam sigurna šta je prouzrokovalo moje razočarenje. Da li je SAD politika postala podeljenija [12]? Može biti [13]. Da ja ne gubim optimizam kako sam starija [14]? Možda. Da li je doseljavanje u Španiju promenilo moj pogled [15]? Verovatno.
Bez obzira na razlog, američki predsednički izbori koji se dešavaju ovih dana samo pogoršavaju moju alergiju. Znam da se mnogi Amerikanci [16] u zemlji i inostranstvu [17] isto tako osećaju. Ne gutajte halapljivo vesti iz politike kao što sam ja to radila. Okrećem leđa svakom aktuelnom tonu koji kruži. Nisam mogla sebe da nateram da gledam govor Hilary Klinton u kome je prihvatila nominaciju za predsednika [18] na Nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke, istorijski trenutak kada to radi prva žena kandidat za predsednika jedne od glavnih partija u zemlji, bez obzira na to kako se osećate o njoj. Što se toga tiče, nisam mogla ni da podnesem da gledam Trampa [19], čija je kandidatura ušla [20] u anale [21] iz nekih [22] drugih [23] razloga [24].
Uprkos mučnini, ja zaista verujem da imamo građansku odgovornost da budemo informisani, pa sam nerado održala korak sa političkim dešavanjima u SAD-u. U svakom slučaju, nije mi bilo lako da sve to da izbegnem. Kao trećina svetske populacije [25], i ja koristim društvene medije. Čak i ako sam prestala da koristim Facebook i Twitter i Reddit, porcija vesti koje me hrane dolazi iz glavnih američkih izvora, bez obzira na to koliko su oni možda izvrnuti [26]. Pa čak iako sam se odrekla američkih medija u korist njihovog lokalnog kolege, to je nemoguće izbeći uz povezanost na prvoj strani španskih novina s Velikim američkim eksperimentom.
Da ne spominjem, ja radim za Globalne Glasove kao urednik vesti, i zato treba da razumno držim prst na pulsu američke politike, makar da budem bolja u svom poslu.
Dakle, mislim da ću samo morati da dam sve od sebe da progutam sve predsedničke rasprave [27] i pokušaću da držim poklopac na mom Weltschmerz [28]—iako me političke drame koje se odigravaju na američkoj sceni teraju da bacim paradajz na glumce [29]. Sada bar volim paradajz.
Smešno kako ukus može da se promeni.