Ruska ‘Dama Policajac’: Drugi Deo
Fotografija: Instagram, Uredio: Kevin Rothrock.
Pre tri godine, Olga Borisova je odlučila da se pridruži policiji St. Petersburga. Tada je imala 18 godina i, kako sama kaže, malena, moderna mlada žena, nije izgledala kao prosečan kandidat. Posle nešto više od godinu dana, odustala je, i od tada je postala aktivni član Ruske demokratske opozicije. Ranije ovog meseca, Borisova je napisala članak o svojim iskustvima kao policajka za web stranicu Batenka.ru. RuNet Echo objavljuje njen tekst, preveden na engleski, u tri dela. Ovo je drugi nastavak. Prvi deo možete da pročitate ovde a treći deo ovde (ovaj deo je na engleskom, ali će uskoro biti preveden na srpski prim.prev). Njenu celu priču možete da pročite ovde na ruskom.
“Zapamti, ti nemaš slobodnih dana. Godišnji odmor nije za policiju.” Dali su mi uniformu, i ja sam prestala da dolazim na posao u novim patikama i ružičastoj jakni. Moj tata me je dovezao do skladišta gde sam preuzela svoju uniformu. Nikad nisam bila u stanju da sama nosim sve te stvari nazad kući. Sve je to stajalo na gvozdenim vešalicama koje su bile ledeno hladne.
Bila je tu uniforma za paradu, zatim zimska i letnja uniforma. Tamno plava. Moja omiljena boja. Na kraju sam mnogo toga kupila u vojnoj prodavnici. (Nisu pravili jako male modele za policijske službenike.) Sve sam to donela kući. Isprobala sam “štakora” — uniformu čuvara iz patrole: tamno-plavu košulju, pantalone i čizme gležnjače. Sama sam se slikala, objavila sliku na Instagramu, i napisala, “Vozdra.”
“VOTKA I SOK OD NARANDŽE, DOBRO DOŠLI U SNAGE, TVOJI,” rekao mi je zapovednik sektora. Kad neko dobije prvu platu, mora svima da kupi piće.
“Baza” je bio naziv za dvospratnu zgradu patrolne jedinice zaštite. Na prvom spratu se nalazio samo čuvar. Na drugom su se nalazile kancelarije i velika dvorana, gde smo predstavljali naše izvještaje o završenim poslovima. Bila je tu i soba za odmor sa zelenim kožnim kaučem i frižiderom. Ljudi su donosili zobene pahuljice i kaše od kuće. Glavna stvar koju su ljudi tamo radili je da su pili i priređivali razne zabave.
Narednik Valya se šetala u teksas mini-suknjama i puno je pila. Bila je nešto kao pomoćnik upravnika. Ona mi je dala moj par lisica, moju gumenu palicu i moju radnu knjižicu. Pendrek se postavlja na kaiš koji stoji oko struka, ali on je toliko dugačak da izgledala prilično smešno na osobi moje visine. Skoro da se vukao po tlu. Opet sam morala da odem do vojničke prodavnice da kupim jedan malo kraći.
Tako sam postala narednik junior. Imala sam dve zlatne poluge na naramenicama moje uniforme. Policijska akademija prima kadete svaka tri meseca, tako da samo počneš da radiš, ako si završila osnovnu obuku, a prihvatanje u službu tek treba da se desi. Kada počinješ, jako si stidljiva. Pomislila sam da predstavnik službe za sprovođenje zakona treba da pokaže određenu čvrstoću. Ali ja to nisam posedovala.
“Policajac mlađi narednik Borisova, tvoji dokumenti,” moj partner Andrei bi rekao, podučavajući me kako da se obraćam ljudima. “Sada si ti na redu. Savladaćeš ti to.” Zamislila sam da igram neku ulogu.
“OLYA, TI SI POLICAJAC. TI SI POLICAJAC,” rekla sam sama sebi, i možda zahvaljujući nekom iskustvu u pozorištu, to je upalilo.
“Činite nezakonito delo,” rekla sam što sam pouzdanije mogla, prelazeći na sledeću srećnu grupu ljudi koji su pili pivo u podzemnoj željeznici.
Moraš da shvatiš da imaš pravo da tražiš legalne stvari; imaš pravo da privedeš ljude. Sada si ti predstavnik vlasti. Vreme prolazi, i ti se navikneš na to. Počinješ da se osećaš sigurnije. Osećaš dužnost da “održavaš red” ne samo na poslu, nego i u privatnom životu.
Nisam se plašila da hodam napolju uveče: Znala sam sve “momke u plavom” koji su radili u raznim rejonima, i znala sam da ih u svakom trenutku mogu nazvati. Znala sam da bih bila zaštićena. Mislim da u ovom trenutku kada obučeš uniformu i osetiš vlast, tada počinje “profesionalna deformacija”. Mogu da te nateraju da radiš prekovremeno, a ti se navikneš na ideju da moraš to da uradiš. Možeš stajati ispred svoje stanice napolju na kiši, osećajući se kao pas lutalica, ali ti nastavljaš da radiš, prihvatajući sve to, jer to je ono što moraš da radiš.
Policajci iz patrole idu dole u podzemnu željeznicu da se ugriju.
“Zaklinlem se da ću podnositi teškoće povezane s uslugama za sprovođenje zakona, da ću biti častan, hrabar i oprezan član jedinice, i da ću zaštititi sve državne i službene tajne.” Znala si gde ideš.
Ako radiš u dnevnoj smeni, prijaviš se u svoju jedinicu u 7:30 sati pre podne, i obučeš svoju policijsku uniformu. Tada svi zajedno idemo u glavni štab, gde stižemo do 8 sati pre podne, gde preuzimamo službeno oružje. Onda kapetan čita pregled akcija patrola prethodne noći, a ti hvataš beleške u svojoj radnoj svesci. Preko noći, neko je ukrao bicikl, tako da ti zapišeš boju, model bicikla i serije, puno ime i prezime osobe koja je podnela policijski izveštaj, i broj predmeta. Onda je taj deo završen, i ti krećeš prema svojoj stanici, u svom ritmu. Kad god želiš, možeš da odeš na ručak. Kada odeš na ručak, zgrabiš radio i to kažeš drugim službenicima na dužnosti. Svaka policijska stanica je povezana s određenim putevima i postoje jasne granice.
Konačno, dođeš do svoje zone. Tu je — tvoja teritorija gde si ti zadužen za održavanje javnog reda.
Onda neki pijanac u pritvoru, ili još bolje maloletnik doveden u stanicu jer je uhvaćen da puši u školi, priđe i kaže, “Policajci su sranje. Svi bi vi trebali biti spaljeni.”
Više se i ne sećam koliko puta sam čula kako mi ljudi govore, “Hej ti, kučko, zar ti nemaš pametnijeg posla?”
Ako radiš “na terenu” (što znači ako radiš napolju), ti predstavljaš policiju i to radiš u potpunosti. Iz razgovora s tobom, ljudi će stvoriti svoje mišljenje o sprovođenju zakona. A meni se svidelo da budem izuzetak za neke ljude. Nikad nisam bila gruba prema ljudima u policijskom pritvoru, čak i kad bi mi rekli u lice da bi trebala biti zapaljena zato što sam policajac.
Ponekad, stojiš napolju na kiši 14 sati, i onda uđeš u prodavnicu da se malo ugreješ, jer od hladnoće ne osećaš ruke i nos. Spremna si da pošalješ sve do pakla, ali onda ti netko uputi osmeh, i zahvali ti se što si im pomogla tako što si im dala uputstva kako da stignu na neko mesto. I tada stvari ponovno postaju lakše.
Sišli bi u podzemnu željeznicu da se zagrejemo, da vratimo krv u promrzla stopala, dok bi sedeli na stepenicama, kao hrpa skitnica. Nisam imala dece koja su me čekala kod kuće, ali oni koji jesu rekli su da su njihova mama ili njihov tata radili istu vrstu posla. Radila sam u stanici na Novu godinu, za Prvi maj, Međunarodni dan žena, da, čak i za Dan policije. U takvim trenucima, podsetiš sebe zašto si prihvatila taj posao. Setiš se za šta je sve to. A to nije uniforma, ili mogućnost da zahtevaš od ljudi ono što ti “zakon nalaže”. Zvuči otrcano, ali istina je da sam ja bila tamo zato što mi je bilo zadovoljstvo da pomognem ljudima.
Pila sam puno Nescafe 3-u-1 i jela puno mafina. Mala prodavnica peciva se nalazila u blizini moje stanice, i nalazila se u tipičnom petersburškom dvorištu. U blizini se nalazila podzemna željeznice koja je predstavljala veliki prolaz za ljude, posebno za ne-lokalno stanovništvo. U po bela dana, momci bi često došli i parkirali se negde iza ugla i počeli bi da “zarađuju neku kintu”. Oni bi proveravali dokumenta svakome ko nije izgledao slovenski. Ako bi videli nešto što izgleda lažno, tu osobu bi smestili u zadnji deo njihovog patrolnog vozila.
“Nema problema, prijatelju. Sada ideš kući. Odakle si ti? Tadžikistan? Hoćeš kući? Ne? Pa šta ćemo onda da uradimo, ha? Šta nam ti predlažeš?”
Kasnije jedan od tih “pajkana” mi je rekao, “Moja mala Marina slavi rođendana za koij dan, a ja moram nešto da joj kupim, ali plata ne dolazi ovih dana.” Oni su mislili da Andrej, moj stariji partner koji nikada nije primio mito, jednostavno nije dobar u poslu.
Verovatno nikada nisi videla policajca koji plače.
Svakim danom koji sam provela u jedinici, videla sam da ima manje pravde u policiji nego na ulicama. Videla sam kako zloupotrebljavaju i poštene i nepoštene policajce jednostavno “zato jer su mogli.” Bio je to prikaz opojne moći. To je suprotno od onoga kako te namame, i nasmeše se da te privuku. “Nema dovoljno osoblja.” Neko je na godišnjem odmoru. Druga je na bolovanju. Netko je na porodiljskom odsustvu.
Šef moje jedinice je bio 27-godišnji viši poručnik koga smo nazvali “Slatkiš.” On je imao taj nadimak na Vkontakte i među narednicima, koji su ga svi mrzeli. Čula sam priču o tome kako je, samo nekoliko meseci nakon što mu se rodio sin, upao u kupleraj potpuno pijan i izgubio sve svoje dokumente u neredu. Posle toga, Slatkiš je počeo da me “drka” — taj termin se koristi u policiji. To znači da je počeo da kritikuje sve što ja uradim.
Jednom, nakon pregleda stanice, on je pobesneo na mene zbog labavog poveza na mom dnevniku rada. (Usput, izdavanje povezanog dnevnika rada je posao narednika.) On je tvrdio da sam ja sama pokidala povez. Onda je on otišao, a ja sam otišla iza kod kolege i počela da plačem, jer nisam razumela zašto je vikao na mene.
Zaboravi izmišljenog Supermena, dobrodošla u rusku policiju
Posle jednog od tih susreta, nazvala sam starijeg poručnika govnom u prisustvu njegovog pomoćnika. Naravno, on me prijavio. I te večeri sam primila telefonski poziv od ne baš treznog starijeg poručnika, koji je pokušavao da shvati zašto je on bio govno. Rekla sam mu da ne razumem zašto se on tako ponaša prema meni. “Od tebe se ne očekuje da razumeš bilo šta,” odgovorio je. “Ti samo treba da primaš naređenja.”
“Zašto ste priveli tako malo ljudi?”
“Zato što ne postoji sistem kvota u Rusiji.”
Za takav odgovor oni će te optužiti za razvaljen orman za garderobu tokom sledećeg pregleda, a sledeća stvar koju znaš je da se izveštaj nalazi na stolu starijeg poručnika. Nekoliko takvih izveštaja i to znači “zbogom, dužnost za Domovinu.” Zato što ne postoji sistem kvota u Rusiji.
Osim uobičajenih hapšenja, kao zatvaranje nekoga ko je u podzemnoj železnici šetao s otvorenom limenkom piva, jednom sam učestvovala u kontrolisanoj kupovini. Bila je to metadon prostitutka po imenu Katja s pristojnim smislom za humor. Krenuli smo da je uhvatimo baš dok je iskopavala “zalihu.” Onda je odlučila da “telefonira prijatelju” [i pokrade svog dobavljača]. Nije to bilo vreme, a par meseci kasnije su je bubrezi izdali i ona je umrla.
Jednom smo spasili stariju bolesnu ženu koja je ispala iz stolice za hodanje i pala u nesvest u njenom zaključana stanu.
A drugi put smo odgovorili na protipožarni alarm, gde je vatra opkolila zgradu. Oni su evakuisali ljude iz zgrade u plamenu, a naš je posao bio da osiguramo da niko ne pređe preko policijske trake. Ne dopustite nikome da uđe tamo gde je opasno. Videla sam ženu koja je molila da je puste preko. Bila je skoro slepa i kroz plač govorila, “Moj pas je još uvek tamo. Moram se vratiti po nju.” Počela je histerično da se savija i da moli na kolenima. Morali smo da je smirimo, pa sam odlučila da saznam kakav pas je u pitanju. Ispostavilo se da je to smeđa jazavičarka. Tako sam ušla iza trake i Tanja, uplašena jazavičarka mi je uletela u ruke, i vratila sam je vlasnici.
Desilo se da jednom nismo mogli da spasemo čoveka. Podigao je veliki kredit za svoj posao, a onda nije mogao da ga vrati. Nešto je napisao u notes i izašao na balkon na stepenicama, i bacio se sa ograde. Pokušali smo da ga odgovorimo “odozdo” uz pomoć megafona. Nisam bila tamo, ali sam to pratila na radiju. Slušala sam razgovor između dva dežurna službenika:
“Pa šta se to događa tamo?”
“Razgovaramo.”
“U redu.”
Dvadeset minuta kasnije, čula sam ovo:
“Šta se sada događa?”
“Skočio je.”
Njegova žena još uvek otplaćuje njegove dugove. U policijskom izveštaju, njegovo samoubistvo je zabeleženo kao “pad s velike visine.”
Ovaj članak je deo RuNet Echo, projekta Globalnih Glasova koji prikazuje internet na ruskom jeziku. Svi članci ·
