Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Dok dron slika Globalne Glasove tokom proslave 10-ogodišnjice, nekoliko misli iz Sebua

DCIM100MEDIA

Članovi Globalnih Glasova iz 60 zemalja koje je uhvatio dron. Slika ljubaznošću @ka_bino i PR Radovi.

Prošle nedelje bio sam u Sebuu, drugom po veličini gradu na Filipinima, sa tri stotine novinara, aktivista i medijskih stručnjaka iz više od šezdeset zemalja. Povod je bio Samit Građanskih Medija Globalnih Glasova, konferencija koja se svake dve godine održava o stanju građanaskih medija, blogovanju, novinarstvu i aktivizmu. Ovaj samit se poklopio sa proslavom desetogodišnjice Globalnih Glasova, Internet stranice građanskih medija i zajednice koju smo Rebeka MekKinon i ja pokrenuli krajem 2004 godine.

Do sada smo održali šest samita, i uvek je to bilo opravdanje da se okupe glavni članovi zajednice Globalnih Glasova za planiranje, obuku i izgrađivanje solidarnosti. Više od 800 zaposlenih i volontera vode Globalne Glasove, i pošto nemamo glavnu kancelariju, sedište ili fizičko prisustvo, konferencija pruža upravo to što nedostaje većini naših komunikacija. Pošto su samiti počeli kao izgovori za održavanje naših međusobnih sastanaka, oni uvek predstavljaju divnu zabavu i okupljanje porodice, ali nisu to uvek bili najbolje isplanirani događaji. (Smem to da kažem zato što sam jednom prilikom pomogao u sastavljanju programa za neke od tih konferencija.)

Ono što se desilo ove godine (gde ja nisam imao apsolutno nikakve veze sa planiranjem!) je opravdalo očekivanje o tome šta bi Samit Građanskih Medija trebao da bude. Bila su to dva dana ispunjena panelima, radionicama i diskusijama, gde su se dotakla neka od najzanimljivijih trenutnih problemima koji se tiču onlajn pisanja i aktivizma: pretnje otvorenom Internetu, društvenim medijima i pokretima protesta, pecanja i onlajn zlostavljanja, posredničke cenzure. Zatekao sam sebe kako neprestano blogujem i tvitujem, pokušavajući da uhvatim razgovore koje sam čuo u panelima i hodnicima, upijajući što više vesti, informacija i perspektiva od prijatelja iz celog sveta.

Urednici i autori Globalnih Glasova će tokom sledećih dana raditi na beleškama sa ovih sastanaka i objavljivaće članke, ali sam ja odlučio da iskoristim svoje letove iz tropskog Sebua ka severoistočnoj mećavi da razmislim o nekim od ključnih uvida koje sam dobio od zajednice Globalnih Glasova, izvanrednih građana interneta sa Filipina koji su ugostili nas i goste iz celog sveta.

Društveni mediji se kreću ka zatvorenim, privatnim kanalima

Globalni Glasovi su započeli kao projekat koji je sakupio blogove iz celog sveta, i kada je to bilo moguće organizovao ih u tematske priče koje su prikazivale deo medijskog društvenog razgovora u zemlji ili regiji. Kako je vreme prolazilo, počeli smo da prikazujemo kako se građanski mediji postavljaju prema najnovijim vestima kroz oči građanskih medija koje se lako mogu pročitati: blogovi, tvitovi, video materijali i javni postovi na Facebooku.

Počinjem da se pitam da li ćemo biti u stanju da nastavimo ovako da radimo u budućnosti. Građanski mediji su sve više privatni, ili polu-javni, što podiže zaista zanimljiva pitanja o tome kako da ih koristimo u našem novinarstvu. Na primer, u Kini, mnogi politički razgovori su se premestili sa Weibo-a (koji je uglavnom javni) kada je kompanija počela da proverava identitet korisnika. Mnogi od tih razgovora su se preselili na WeChat (MiĆaskamo), gde grupe sa stotinama ili hiljadama članova izgledaju kao lista servera ili oglasna tabla.

Da li je etički i pošteno da se za izvor informacije iskoriste polu-javne površine? Verovatno nema jednostavnog odgovora – izgleda da je to nešto što treba da se odgovori od slučaja do slučaja. Ako je odgovor da se nešto može objavljivati samo ako se svi na listi slažu, biće veoma teško nastavi raditi ovaj posao, i verovatno ćemo izgubiti neke od sposobnosti da izveštavamo o važnim razgovorima koji nisu stigli na masovne medije. Ovim pitanjima moramo pažljivo pristupiti jer ćemo se u protivnom otuđiti od ljudi za koje se nadamo da radimo.

Za novinarstvo će biti veoma važno da li se razgovori u ovim prostorima tretiraju kao javni ili privatan govor zato što se razgovori kreću od izrazito javnih prostora društvenih medija ka ovim složenim polu-javnim prostorima.

Platforme su važne

Mnogi od razgovora koje smo obavili sa aktivistima pokazuju da je organizovani rad aktivizma prešao sa javnih alata kao što su Twitter i Facebook na uglavnom privatne alate kao što je WhatsApp (ŠtaIma). Kada revolucionari počnu da planiraju društveni pokret na WhatsAppu, arhitektura i politika platforme su veoma važne. Dizajneri na WhatsAppu verovatno nisu predvideli da će se njihova aplikacija iskoristiti za pokretanje revolucije, a kada se alat koristi na taj način u represivnim sredinama, on pokreće pitanje da li je platforma dovoljno oprezna u zaštiti svojih korisnika. Jedan od odgovora za aktiviste je da se presele na sigurne platforme, kao što je TextSecure (SiguranTekst). Ja, međutim, dugo tvrdim da se većina aktivizma dešava na najpristupačnijim platformama, tako da nije lako skloniti aktiviste sa WhatsApp-a i zato su veoma važni napori kao uspešna kampanja Moksi Marlinspajk da WhatsApp koristi šifre u potpunosti.

Platforme su važne jer one kontrolišu kakav govor je moguć. Tekst Rebeke MekKinon “Saglasnost umreženih” je ključni tekst za ljude koji žele da shvate probleme posredničke cenzure, a na sednici koju je održala o njenom novom projektu, Lista digitalnih prava, Džilijan C. Jork sa EFF je objasnila da njoj izgleda kao da politike kontrole zajednice ustvari kontrolišu kakva vrsta govora je moguća na Facebooku. Džil sada više brine o korporativnoj nego o državnoj kontroli govora, navodeći primere kada je Facebook skinuo pro-palestinski govor koji je pogrešno označen kao da podrržava terorizam, dok je istovremeno dozvolio daleko provokativniji pro-Izraelski govor. Sama činjenica da je Facebook skinuo Facebook grupu “Mi Smo Kaled Said” – koju je kasnije hvalila za pomoć pruženu u organizovanju protesta na Tahrir trgu – pokazuje da platforma često pogrešno razume pitanja govora, što bi moglo dovesti do ozbiljnih posledica.

Neke od članova zajednice Globalnih Glasova zabrinjava neuspeh da se ukloni govor mržnje sa ovih platformi, kao i mogućnost da ove platforme budu cenzurisane. Tant Sin iz Mjanmara je opisao žestoku klimu niza postova na Facebooku na burmanskom jeziku, gde su veoma česte nasilne pretnje verskim grupama, posebno Muslimanskom Rohingja. Kada je radio sa drugim korisnicima Facebooka iz Mjanmara da otkrije i prijavi ovakve stvari, nisu imali uspeha, iz jednostavnog razloga što posrednici na Facebooku nisu znali da čitaju burmanski.

Kada sam ja to tvitovao, Elisa Ševinski – direktor Glimpse, aplikacije za pokretanje poruka – je upitala zašto Facebook jednostavno ne zaposli ljude koji govore burmanski da se ovaj problem reši. Odgovor je jednostavan i tužan: zapostavljeni tim u bilo kojoj društvenoj medijskoj kući se posmatra kao centar troškova, pa neminovno nema dovoljno resursa. Facebook i druge kompanije se oslanjaju na “obeležavanje” od strane članova zajednice da bi identifikovali sadržaj koji bi trebalo detaljnije ispitati ili ukloniti. (Kejt Kroford i Tarleton Gilespi su napisali divan članak uz naslov “Za šta služi zastava?” gde istražuju ograničenja zastava kao načina kontrolisanja i komentarisanja online govora – to je nešto što bi ljudi koji su zainteresovani za ovu temu trebali da pročitaju.) Kada je označeni sadržaj na nepoznatom jeziku, postoje dve loše mogućnosti: mogu da ga ostave (potencijalno ignorišući govor mržnje) ili da ga blokiraju (i tako možda cenzurišu politički govor.) Možda Facebook ne bi trebalo da se proširi na tržišta gde se sadržaj ne može adekvatno pratiti… ali je teško zahtevati da kompanija razvije snažne mehanizme za zloupotrebu na nekom jeziku pre nego što imaju korisnike na tom jeziku.

Džilijan i kolege iz OnlineCensorship.org (OnlineCenzura) sada sakupljaju sadržaje koje Facebook i drugi blokiraju kao način mapiranja prostora dozvoljenog govora na mreži. Ovo je odlična ideja, i pitam se da li bi metod koji su Kraford i Gilespi koristili u svom radu – obeležavanje sadržaja da vide kako platforme reaguju – možda poslužio Džilijan. (Ako se možda postavi više govora mržnje da se vidi kako platforme reaguju nije samo po sebi pozitivno za svet – možda postoji dovoljno besa i mržnje na Internetu da je njegovo jednostavno beleženje i više nego dobro.)

Slike, ne reči 

Ja sam momak od puno reči, kao što svako ko se borio kroz neki od mojih blog-postova zna. Međutim, jedna od stvari kojih ću se rado sećati sa ove konferencije je moć i značaj slika kao oblika političkog govora. Džordža Poplvel je organizovala veliko okupljanje pod nazivom “Revolucija će biti naslikana”, gde nam je 13 članova zajednice Globalnih Glasova predstavilo radove karikaturista, ilustratora i dizajnera iz njihovih zemalja.
[Prave šume ne mogu da trče. Stanite protiv Aquinovog rudarskog izvršnog naređenja]
tumblr_m7g304dBBa1rs6q32o1_1280

Mnogi od predstavljenih umetnika su bili tradicionalni karikaturisti, poput Kriznog Valera iz Španije ili meksičko-američkog karikaturiste Lalo Alkaraza. Malo ko od njih je, međutim, grafički dizajner poput filipinskog aktiviste Uvredljivi Piksel, ili samog člana Globalnih Glasova Kevin Rotroka. Uvredljivi Pikel proizvodi jednostavne, upadljive slike tako što koristi izmenjene slike filipinskih političara, titlovane ili pomešane nekako drugačije. PXOv ima poseban potpis bojama – žutom i crnom – što su boje Akino vlade. To je vizuelna otmica predsedničkog brenda. PXOv rad nije toliko umetnički spretan kao kod umetnika poput Alkaraza, ali to je možda i deo poruke: vizuelni aktivizam treba da bude otvoren za sve koji imaju nešto da kažu.

Kevin Rotrok je sigurno razumeo tu poruku. Jedan od urednika na RuNet Eho, tvrdoglavog i često kontroverznog dela Globalnih Glasova koji je usmeren na ruski Internet, Rotrok uživa da pravi gužvu na mreži, izazivajući pecanja koja reaguju na njegovo pokrivanje. Njegovi postovi za Globalne Glasove obično su praćeni satiričnim kolažima, gde se Vladimir Putin meša u svaki mogući Internet sadržaj. Nije da mi se sviđa svaki kolaž, ali neki su urnebesni, i lako je zamisliti kako se virusno šire na mreži.

putinsnowman-800x425

Sliku uredio Kevin Rotrok.

Ono što mi se najviše dopalo u Rotrokovom izlaganju je da je on ohrabrio blogere i pisce u publici da usvoje njegovu jednostavnu tehniku kolaža u svom radu, nudeći neke trikove. (Logo dobro radi, pošto je dizajniran da radi u mnogo različitih konteksta, i Vladimir Putin bez majice, na konju, čini da svaki prizor izgleda bolje.) Mnogi od aktivista su naučili da govore u kratkim izjavama, izjavama koje se mogu tvitovati da bi svoju poruku raširili online. Možda je došlo vreme za aktiviste i novinare da nauče kako da izgrade vizuelne sadržaje koji se brzo šire da bi došli do šire publike.

Zastupanje, ako ne revolucija 

Kada su pokrenuti pokreti Okupirajmo, Indignados, Gezi i drugi nedavni narodni protesti, normalno je postaviti pitanje da li su protestni pokreti moćniji za izražavanja neslaganja nego što su u izradi korenitih promena sistema moći. Dok sam slušao učesnike koji su govorili o protestima u Meksiku, Siriji, Ukrajini i Hong Kongu, setio sam se ideje Zeinep Tufekcija da su digitalni alati pomogli u tome da se ljudi dovedu na ulice, ali su možda grupe postavljene na taj način slabije i krhkije. (Tufekci tvrdi da pošto je veoma lako dovesti 50.000 ljudi na protest, organizatori imaju manje posla i na kraju imaju manje uticaja i društvenog kapitala od ovih demonstranata nego što je to bilo ranijih godina. Kada se protest završi i kada dođe vreme da se pokuša da se utiče na vladu, ovi pokreti nailaze na problem da dobiju vlast.)

Jedna od glavnih poruka sa konferencije je ideja da se protestni pokreti sve više fokusiraju na predstavljane u medijima. Tetiana Bohdanova, autorka Globalnih Glasova iz Ukrajine, je objasnila da su Euromaidan demonstranti gledali medijske reakcije na njihov pokret sa povećanim zaprepašćenjem, dok su naivni novinari prihvatili pojednostavljene priče. Očekujemo da će demonstranti napraviti jednostavnu, oštru, snažnu poruku kojom će motivisati svoje sledbenike. Umesto toga, Bohdanova je sugerisala da su Euromaidan protestanti često bili u čudnoj poziciji gde su se borili za suptilnost i nijanse, objašnjavali koncept “revolucije dostojanstva” štampi, koja je htela da vidi protest kao jednostavnu bitku između Rusije i EU.

Moj kolega Saša Konstanca-Čok tvrdi da je stvaranje medija glavni deo za pokretanje protestnih pokreta, a izgleda da priče sa Samita građanskih medija podržavaju tu tvrdnju. Od Ukrajine do Gaze, aktivisti tvituju na engleskom jeziku, pokušavajući da utiču na prikazivanje njihovih pokreta. Razumevanje društvenih medija kao sredstva za pokretanje – najčešća priča o tehnologiji i protestu – daje nam samo delimičnu sliku. Za aktiviste i demonstranate, mediji su isto tako važni kada se ljudi nađu na ulicama, da izveštavaju o onome šta se desilo, da zabeleže zloupotrebe i da prikažu pokret svetu.

Odgovor na krizu je pokretač za korišćenje društvenih medija

Svake godine, oko dvadeset tajfuna pogodi Filipine, uključujući velike oluje kao što je Tajfun Haijan, kada je poginulo 6300 ljudi. Izolde Amante i druge kolege sa Filipina su objasnili da su građanski mediji postali glavni izvor informacija u ovakvim krizama, da će novine pre saznati o ovim događajima putem društvenih medija nego preko radija ili drugih elektronskih kanala.

Mnoge priče su slavile moć društvenih medija u pomaganju u kriznim situacijama – kako je, na primer Ušahidi korišćen da pomogne obnovu u Port-o-Prensu posle zemljotresa na Haitiju. Ali ovde se doprinosi društvenim medijima obično opisuju kao epifenomen. Razgovori na Filipinima ukazuju da bi mogli da očekujemo da će društveni mediji preuzeti vodeću ulogu u donošenju vesti o katastrofama i, eventualno, u usklađivanju odgovora.

U društvenim medijima se radi o zauzimanju strana

Ta fraza je preuzeta iz nove knjige Fil Hauarda “Pax Tehnika”, i pomogla mi je u obradi razgovora koje smo imali na Samitu Globalnih Glasova. Uvek smo mislili da su Globalni Glasovi novinarski projekat – tražili smo od naših autora da pokrivaju razgovore koji se odvijaju u okviru njihovog nacionalnog Interneta na način koji je uravnotežen i fer, čak iako mi odbacujemo klasične pojmove novinarske objektivnosti. Međutim, isto tako je jasno da su mnogi od ljudi uključenih u Globalne Glasove strastveni zagovornici različitih stvari: slobode govora na mreži, da njihova nacija bude drugačije prikazana u međunarodnim medijima, iz političkih razloga.

Sve češće, osećam kao da su Globalni Glasovi platforma za “novinarstvo zagovaranja” u najboljem smislu te reči: dosta tog novinarstva se zalaže za promene u svetu i opisuje ljude koji se bore da se te promene dese. Tako razumem Filov opis društvenih medija kao zauzimanja strana. Te strane nisu eksplicitno političke – ljudi koji koriste društvene medije da bi dobili pomoć nakon uragana zauzimaju stranu protiv prirodnih katastrofa i za dobrobit žrtava. Međutim, mutna je razlika između traženja od prijatelja i sledbenika da obrate pažnju na tebe i pokušaja da iskoristiš tu pažnju za promene, i mnogo toga što deluje u društvenim medijima pretpostavlja poziciju zagovaranja.

Za mene, samiti Globalnih Glasova uvek predstavaljaju vreme radosti, šansu da se ponovo povežem sa starim prijateljima i steknem nove. I ovaj Samit je pružio divan materijal za razmišljanje, i ne mogu da dočekam da nastavim te razgovore sa zajednicom u naredne dve godine dok se opet ne sastanemo.

Ovaj post je prvobitno objavljen na blogu Etan Z-a. 

Etan Zakerman je suosnivač Globalnih Glasova 2004 godine, dok je bio na postdiplomskim studijama na Berkmanu na Univerzitetu Harvard. On trenutno vodi Centar za građanske medije na MITu, i predaje u Medijskoj Laboratoriji na Institutu za Tehnologiju u Masačusestu. Etanova prva knjiga “Ponovo se poveži: Digitalni Kosmopoliti u Doba Povezivanja” je objavljena 2013 godine.