Varadero, Kuba, 2012. Slika sa Wikimedia Commons.

“Internet je bojno polje.” Ovako se Internet prikazuje na Kubi. Dok se američki State Department zalaže za slobodan protok informacija i znanja, kubanske vlasti govore o ideologoškom kompjuterskom ratu, koji se vodi od strane SAD-a protiv Kube i svega onoga šta ona označava. Prošlonedeljno otkriće koje se tiče “ZunZuneo” koju je postavila  USAID – “Kubanski Twitter”, sugeriše da su Kubanci možda u pravu.

 Da li je nisko-tehnološki, dodatak za telefon ZunZuneo bio namenjen pretplatnicima da dele informacije, mišljenja i sećanja na nešto kako oni žele? Ne. namerno je bio namenjen za podsticanje “demokratskih promena” i da pokrene zamišljeni početak Kubanskog Proleća. Dobrodošli u najnovije poglavlje Hladnog rata između Kube i SAD-a, sada već u svojoj šestoj dekadi.

 Slično drugim američkim inicijativama u inostranstvu koji počivaju na tehnologiji “oslobađanja”, ovaj projekt je proizašao iz kratkovide i pokroviteljske ideje o tome šta se događa kada potisnuta populacija dobije pristup tehnologijama komunikacije. Znamo da se društvene pobune u Tunisu u Ukrajini nisu dogodile samo na osnovu spontanih tweetova, već preko jake mreže aktivista koji su godinama radili zajedno promovišući promenu na bezbroj načina, na i van Interneta. Da, društveni mediji su odigrali ulogu – ali to je bio pokretač za akciju, a ne prirodni stvaralac civilnih ciljeva.

Izgleda da USAID nije razmišljao o ovome. Međutim, to je samo jedan deo onoga što ozbiljno nije u redu s ovim programom.

ZunZuneo je zamišljen, postavljen i promovisan od strane SAD vladinih agenata i kooperanata, a sve bez znanja naroda kome je trebao da pomogne. Ne samo da ova platforma nije pružila transparentnost o svom poreklu, nego je nabavila brojeve mobilnih telefona pola miliona Kubanaca, bez njihovog znanja i pristanka. Ovo bi predstavljalo poveliki deo stanovništva koji koristi mobilni telefon, koji je u to vreme bio procenjen na oko 2,2 miliona ljudi (od ukupnih 11 miliona stanovnika.)

Šta je još gore, ne samo da su ZunZuneo operateri nabavili te brojeve mobilnih telefona, bez pristanka ili znanja njihovih vlasnika – oni su takođe pregledali sadržaj poruka pretplatnika. Kako AP izveštava, “Iza kulisa, kompjuteri ZunZuneo su…sakupljali i analizirali poruke pretplatnika i druge demografske informacije, uključujući i pol, godište, “prihvaćanje” i “političke tendencije.” USAID je postavio blog post u kojem pobija nekoliko tvrdnji iz članka u AP-u, ali očigledno ne spominje te optužbe.

AP ne pokazuje da li su te poruke bile privatne ili javne, i šta je garantovalo privatnost koju korisnici imaju, ako je imaju. To, u određenoj meri, nije ni bitno. Po doktrini o univerzalnim ljudskim pravima, ZunZuneo program je sigurno prekršio prava na privatnost pretplatnika.

Upravo ovo je ta vrsta ponašanja koju SAD redovno osuđuje kod stranih vlada. Korišćenje društvenih mreža kao alata za nadzor? Videli smo to pre! Svedoci su Pakistan, Vijetnam, Saudijska Arabija i skoro svaka druga zemlja koja je ove godine došla na listu Internet neprijatelja Reportera bez granica .

Jedina razlika je u tome što USAID tvrdi da je to uradila u interesu “promovisanja ljudskih prava i univerzalnih sloboda.”

Iako ostaje nejasno šta je kubanska vlada znala o tom programu, postoji velika šansa da su vlasti dobrovoljno dopustile da se odvija taj program. Državni sigurnosni aparat Kube je snažan, dobro podmazan, i svestan svega što se događa preko telekomunikacijskih mreža u zemlji. Iako bi bilo nemoguće da se to dokaže, izgleda da su agenti sigurnosti iskoristili mrežu kao jedan (od mnogih) načina da nadgledaju komunikacije građana.

Ako pretpostavimo da je ovo istina, to bi značilo da je ZunZuneo ne samo stvorio jednostavan portal za vladine agente SAD-a da prisluškuju komunikaciju Kubanaca – nego je i kubanskoj vladi dao dodatnu priliku da isto to radi.

Standardna priča u SAD-u je da ekonomski embargo na Kubi postoji jer je stanje ljudskih prava na Kubi katastrofalno. O tome se još puno toga može reći. Međutim, embargo je postavljen pre nego što je Kuba postala poznata po sistematskom kršenju građanskih i političkih prava. 1960 godine, Fidel Kastro je objavio formalno odbijanje pomoći od američke vlade i prekinuo sve veze s američkim kompanijama koje su odlično radile – i ostvarivale ogromne profite – u zemlji tokom Batista ere. Dve godine kasnije, John F. Kennedy je potpisano i uveo embargo.

Među američkim političkim liderima, oni koji i dalje brane embargo su oni koji od toga imaju dobit, političku i finansijsku. Ovakva otkrića ukazuju na to da su ljudska prava kubanskih građana nešto više od atraktivnog papir za pakovanje mnogo manje plemenitih stvari. I ono što USAID radi na Kubi nije ništa drugo do produžetak ovog plana, koji je u velikoj meri skriveni od američkih i kubanskih građana podjednako. Samo zahvaljujući naporima Associated Pressa ponekad smo u stanju da prisustvujemo zavrnutoj apsurdnosti ove gorke, večne svađe.