Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Ljubavna priča bez poljupca? Takav je film u Iranu

A Separation

Leila Hatami i Peyman Moadi u “Razdvajanje.” Zahvaljujući: Habib Madjidi/Sony Pictures Classics

Ovo je članak i radio izveštaj Shirin Jaafaria za Svet koji je imao premijeru na PRI.org, 13 februara, 2014 i ponovo se objavljuje kao deo sporazuma o podeli sadržaja.

Za bilo koji film koji će biti prikazan u Iranu, reditelji moraju slediti stroge islamske zakone.

Muški i ženski likovi se ne smeju dirati. Ženina kosa mora sve vreme biti pokrivena.

“Da li možete da zamisliti koliko priča ne može da bude ispričano kad reditelj, ne možete da prikažete i najmanji fizički dodir između pripadnika suprotnog pola?” pita Jamsheed Akrami, iranski redatelj koji se nalazi u SAD-u.

Akrami je proveo pet godina intervjuišući desetine iranski reditelja, glumaca i glumica. Rezultat je njegov najnoviji dokumentarac: “Filmografija nezadovoljstva.”

Svi se oni žale na teškoće s kojima se susreću u pričanju priča u filmovima kada moraju da se drže svih islamskih pravila.

“Ne mislim samo na teme povezane sa romantikom, razumete, mi govorimo o situacijama u kojima vi ne može pokazati ni roditeljsku ljubav ili na primer, ne smete prikazati kako muškarac doktor pregleda ženu pacijentkinju,” dodaje on.

Jedan od intervjua koje je reditelj Akrami napravio u ovom dokumentarcu je s Bahman Farmanaraom. On objašnjava kako je rešio jedan izazovan prizor u svom filmu “Mali Poljubac.”

“Postoji scena u ‘Malom Poljupcu’ kada se otac, nakon 38 godina života u Švajcarskoj, vraća iznenada jer je njegov sin počinio samoubistvo, a on dolazi da poseti svoju ćerku,” kaže on. “Pa, očigledno po zakonima koje moramo poštovati, muškarac i žena se ne smeju zagrliti. Čak iako se u ovom konkretnom slučaju radi o ocu i ćerki.”

Evo kako je režiser Farmanara rešio taj problem.

“Šta sam uradio … kada ćerka napravi nekoliko koraka prema njemu, on skida svoj šešir,” kaže Farmanara. “Dakle, on je napravio potez kojim joj je dao znak da mu ne prilazi…”

Farmanara je dodao da se u Iranu “narodu pokazuje da se u našim filmovima ljudi ne ljube, ne diraju, ne grle, ali nekim čudom mi smo sa 37 miliona otišli na 70 miliona.”

Postoji toliko mnogo sličnih slučajeva u iranskim filmovima da bi ste se iznenadili, ako pogledate dosta njih, ako uopšte vidite da se likovi dodiruju ili plešu, na primer.

Ipak, reditelji i glumci neprestano staju na crvenu liniju.

U jednom filmu pod nazivom “Gilaneh,” majka koja se brine o paralizovanom sinu, kupa ga, okreće ga, pa čak u jednom trenutku počinje da igra da bi ga oraspoložila.

U Akramijevom dokumentarcu, rediteljka, Rakhshan Bani Etemad kaže da je bila zabrinuta zbog kontrole, ali je osećala da priča mora biti ispričana da razbije tabu.

Akrami kaže da je iranskom reditelju, “najcenjenija veština sposobnost da radite pored cenzure. Umetnički dar je zapravo sekundarni uslov kada je u pitanju stvaranje filmova u Iranu.”

Međutim, i pored svih ograničenja, iranski filmovi su deo festivala širom sveta. A dobijaju i priznanja.

Na primer 2012 godine, Asghar Farhadi je ušao u istoriju kada je dobio Oscara za svoj film “Razdvajanje.”

I mnogi drugi filmovi su osvojili međunarodne nagrade.

U međuvremenu, Mahdi Kouhian, autor dokumentarnih filmova u Iranu, kaže da postoji pozitivnija atmosfera od izbora iranskog predsednika, Hassan Rouhania.

Na primer, on je rekao da je prisustvovao Filmskom Festivalu Fajr po prvi put u četiri godine.

Festival se održava svake godine da bi obeležio godišnjicu Islamske revolucije.

Međutim, reditelj Akrami nije veliki optimista. On kaže da je to zato što ne vidi nikakve značajne promene.

“Izbor gospodina Mr. Rouhani, za mene je samo kozmetička promena. To je pokušaj da stavite šminku na čudovište, a to u stvari neće promeniti prirodu tog čudovišta. Čudovište je još uvek,” kaže on.

Za njega, najtužnije u svemu tome je da najbolji filmovi u iranskoj filmografiji nikada nisu smeli biti napravljeni. [prim. prev. Tekst ovog kratkog filma sledi ispod]

Film nezadovoljstva
Film Cenzura u Iranu
Dokumentarac Jamsheed Akramija, uz intervjue s iranskim rediteljima
Proces pravljenja filma u Iranu je potpuno mučenje. – Bahman Ghobadi
Razlika koja se najviše primećuje u cenzuri filma u Iranu je ta što nema dovoljno razlike između onog što je nepredvidivo, neshvatljio i nepropisano. – Asghar Farhadi
Samocenzura preovladava zato što postoje neki parovi u našoj kulturi kojih nećete da budete svesni i ne dozvoljavate da se prikažu. – Dariush Mehrjui
Nikada nismo doživeli pravi demokratski sistem u našem društvu. – Bakshan Bani Etemad
Revolucionarno društvo koje je prošlo kroz velike promene i koje se suočava sa mnogim krizama, održava se kroz slogane. – Reza Mir Karimi
Nažalost, mi stanovnici Irana živimo duple živote, privatan život i društveni život, gde se oni nalaze u potpunom kontrastu. – Kamal Iabrizi
Religija diktira svaki deo života u iranskom društvu, uključujući umetnost. – Babak Payami
Činjenica da se neko moli 5 puta na dan, ne znači da će on biti bolji reditelj. – Bahman Farmanara
U Iranu, ljudi se pitaju zašto se filmovi sa porukama protesta prikazuju u inostranstvu. – Mojtaba Raee
Što više povećavaju pritiske, ograničenja i religiozne namete na reditelje, jača će biti reakcija javnosti. Mnogi od naših najboljih reditelja više ne proizvode filmove. – Fatemeh Motamed Aria
Ljudi koji nisu prihvaćeni kao reditelji režima ne primaju nikakvu podršku. Ja sam takav primerak. – Noureddin Zarrin Kelk
To je njihov način. Oni sada misle da Panahi nije jedan od nas, da treba da mu zatvorimo sva vrata i da ga držimo daleko od svega. – Jafar Panahi