Nakon svog prvog poduhvata i rada na ilustrovanom intervjuu [1], poželela sam da nastavim u tom smeru. Dok sam tražila sledećeg sagovornika, moja urednica, Solana Larsen, mi je predložila jednog svog prijatelja, Arijena Čanga Kastanu [2], fotografa iz Havane, na Kubi. Čim sam ugledala njegovu prelepu stranicu punu starih ljudi, mora, samoća, gradova, boja i tama, pisala sam mu.
Pitanja sa ovog intervjua se zasnivaju jedino na utiscima koje sam stekla gledajući njegove fotografije i onome što sam o njemu pročitala [3] sa njegove internet stranice. Pitanja, i odgovori, su se u roku od nekoliko nedelja razmenjivali putem elektronske pošte. Potrebno je više vremena, i bliskosti, da bi mogao da se opiše Arijen Čang. Ipak, uprkos tom nedostatku, predstavljam vam jednog fotografa iz Havane i u njoj.
Global Voices (GV): Ispričaj mi o istoriji tvog prezimena.
Arijen Čang (AČ): Moj deda je 1927. godine došao na Kubu kao ilegalni imigrant. Preselio se u Staru Havanu, veoma blizu gde sam ja proveo čitav svoj život. Potom je počeo da radi u kazinima, kockarnicama, barovima, čak se priključio jednoj političkoj partiji koja je okupljala mnoge Kineze koji su preko mora došli na Kubu u nadi za novim mogućnostima. Nekima je Kuba, čak, služila kao prelazni most u SAD (most koji još uvek koristimo…). Naravno, radeći i živeći u Staroj Havani [4], zaljubio se u jednu mulatkinju, koja je u stvari bila moja baka. To objašnjava mešavinu rasa i moje prezime.
Čang je jedno od najčešćih prezimena u Kini. U to sam se uverio u februaru, zahvaljujući Red gejtu [5], priznatoj instituciji koja nudi stipendije za umetnike iz celog sveta. Tokom dva meseca sam radio na svom projektu koji se zasnivao na tome da pokušam da pronađem svoje korene, mesto u kom se moj deda rodio i odrastao. I ne zato što nisam osećao svoje korene, ili zbog potrebe da u Kini pronađem identitet, već zbog onog nestrpljenja koje nas progoni i zbog čega verujemo da postojimo, samo zato što znamo odakle potičemo.
Kao fotograf, uvek u svojoj kući, svom kraju, zemlji, tražim neku novu sliku, novi koncept, nešto što bi mi ukazalo na razlog našeg postojanja i šta je to čemu težimo. Fotografija je moje sredstvo izražavanja i na ovom ostrvu moje prezime se, možda, čini egzotično ali upravo to je ono što je veličanstveno i fotogenično kada je upitanju Kuba: rase, epohe, istorija jednog čitavog naroda je pomešana na njenim ulicama. Ima još nešto, na Kubi koristimo dva prezimena, očevo i potom majčino. Moje drugo prezime, Kastan, dolazi iz arapskog jezika, što je takođe još jedna druga priča o korenima i imigrantima.
GV: Zašto fotograf?
AČ: Ne verujem da postoji neki poseban razlog. Ali mogu da ti pričam malo o svojim počecima, kako se moj život… tačnije, kako je fotografija promenila moj život. Ili kako se moj život pretvorio u fotografiju.
Sve je počelo jednog vrelog leta 2003. godine (mada ne tako vrelog kao ovo sada), u sali Amerika, spektakularnoj građevini u art deko stilu, u centralnoj aveniji Galijano u Staroj Havani. U ponudi je bio kurs fotografije, zajedno sa ostalim različitim kursevima kao što su masaža ili frizerski kurs, ali ja sam jedino želeo da naučim kako da rukujem aparatom (u to vreme nisam ni razmišljao o svetlu). Bio je to jedan veoma bazičan kurs, ali na kom sam konačno mogao da naučim kako da koristim rusku kameru koju je moj otac bio doneo iz Sovjetskog saveza, jedan zenit koji je od mog detinjstva stajao u nekoj fioci. Često sam se igrao sa tom kamerom i pomerao dugmiće, tada mi se, naravno, sve činilo zabavno. Nisam ni sanjao da će fotografija da postane moj život, ali već sam znao da mi se dopada da nosim kameru i da pritiskam zatvarač.
Kada sam završio taj kurs, otkrio sam, zapravo, da znam da upravljam aparatom ali da nisam znao ništa o pravljenju fotografija. Kako sam ja malo tvrdoglav i kada utuvim nešto u glavu, moram to i da uradim. Tako da sam otkrio da su mi ulice Havane najbolja škola. Hteo sam da pravim dokumentarne fotografije, do sada sam to i radio i tako ću i da nastavim; zavisnik sam od fotografije i već je kasno da tome tražim lek. Sada mi jedino preostaje da se prepustim toj zavisnosti i da je svakodnevno pothranjujem sa što više posla. Fotografija postoji i ljudi mogu da je vide, ali je potrebno da se otkrije.
GV: Kuba je bila predmet interesovanja mnogobrojnih fotografa. Ta zainteresovanost je toliko velika da je stvorena slika koju je teško ponovo izmisliti. Kako fotografisati Kubu izunutra?
AČ: Veoma je jednostavno fotografisati Kubu izunutra… Samo treba da imaš knjižicu za snadbevanje i stalni boravak, ličnu kartu ili bilo koji dokument koji ti dopušta da živiš ovde neko vreme.
Život Kubanaca se ne svodi na odlazak na posao ujutru i vraćanje kući popodne. Ljudi u ovoj zemlji svakodnevno žive avanture. Dinamika ovdašnjeg života nas iznova stavlja na probu, da tako kažem. Saobraćaj, novac, odnosno, nedostatak istih. Kao i nedostatak svega onoga sa čime se svaki Kubanac svakodnevno suočava, a što ostavlja tragove na njihovim licima, odeći, duhu. Ponekad su to tragovi očaja, a ponekad zabave, ali uvek pričaju priču koju ako ne proživiš, o njoj ne možeš da čitaš, ni da napraviš fotografiju. Tome možemo da dodamo i neverovatnu arhitekturu, koja je zarobljena u vremenu i zbog koje ponekada pomislimo da smo još uvek u četrdesetim godinama prošlog veka. Ta prividna maska je razlog zbog kog je Havanu lako, mada i ne baš tako lako, fotografisati. Ta ukleta Havana je mač sa dve oštrice, i zahvalan sam joj na tome ko sam i čime se bavim.
Da bi se stvorila slika, potrebno je proživeti je, propatiti je, zbog toga ponekada možete da naiđete na fotografije Kube veoma dobro urađene, sa besprekornom upotrebom svetla i boje, ali koje su na kraju prazne. Budu samo lepa razglednica, jer onaj ko ih je napravio se ne usuđuje da ide dalje od utiska koji Havana prouzrokuje pri prvom kontaktu sa njom.
Havanu svakodnevno treba dodirivati, opipavati, u njoj uživati i treba je razumeti.
GV: Zašto fotografisanje starih ljudi?
AČ: Zbog iskustva, smirenosti i bora.
Osobe trećeg doba ne mere svoje reči, dovoljno su proživeli da nemaju ništa da izgube. Na mojim fotografijama možeš da vidiš izraze zadovoljstva, ali i lica mržnje i gađenja, zato što imam sočivo da ih direktno usmerim. Stari ljudi, isto kao i deca, govore ono što misle, ponašaju se bez straha i okreću budućnosti, jer je za njih budućnost već prošlost.
Serija Dugovečnost, koju sam započeo pre nekoliko godina, se sastoji od fotografija osoba starijih od sto godina. Jedan vek podrazumeva puno istorije, čak i kada se radi o nekoj zemlji, a kada je u pitanju osoba preko sto godina ponekada njena osećanja i izrazi kazuju bolje nego reči.
Treće doba je zanimljivo. Ne mislim da ću živeti toliko dugo da napravim autoportret i pridodam ga ovoj seriji. Ipak, fotografisanje nekoga ko ima više od sto godina, za mene uvek predstavlja nešto zadivljujuće.
GV: Pričaj mi o moru.
AČ: Nemoguće je zanemariti more kada se radi o fotografiji. Naročito ako čitav svoj život živiš na jednom ostrvu. Od malena sam bežao sa svojim drugarima iz škole da bismo išli da se kupamo na Malekonu. Baš kao i ja, čitave generacije Kubanaca su odrasle na obalama te plaže, pune grebena, oštrih stena (pasji zub – kako ih ovde zovemo). Doći na Malekon, skinuti školsku uniformu i baciti se sa najviše stene, u najopasnije i najveće dubine, je više od akcije. To je osećanje pripadanja i odnosa moći, jer nekada ti koristiš more, a nekada ono tebe. Na toj plaži se desilo na hiljade nesreća, ali i dalje je se niko ne boji. Malekon ili el Bleko, kako smo je u kraju zvali od mila, nalazi se tamo i tu će i ostati, ponekada mirna a ponekada ne, kao što je i svojstveno Kubancu. Naučila je da živi sa nama i mi sa njom, mada se nadam da neće dugo potrajati zabrana kupanja na Malekonu.
Nedostaje mi more. Kada ga ne vidim nekoliko dana, počne da mi nedostaje jer je čitavog mog života bilo blizu mene, i blizu mog grada. Serija fotografija sa Malekona, koja u čast mojih uspomena iz detinjstva nosi ime El Bleko, predstavlja moje primirje sa ovim gradom, i zemljom. To je dug koji dugujem zbog toga što sam Kubanac, stanovnik Havane i što sam deo svog detinjstva, adolescencije proveo u njoj i što je deo mog života.
GV: Crno-belo ili u boji?
AČ: Ne verujem da bih mogao da se odlučim samo za jedno. To je kao da treba da biram između dve lepe devojke, s tim što ne moram da izaberem samo jednu, već mogu da ostanem sa obe i budem srećan.
Kada sam počinjao, radio sam samo sa crno-belim, analognim fotografijama, napravljenim u tzv. laboratoriji, odnosno, u sobi u kojoj sam se rodio na uglu ulice Monte i Anheles. Bez uslova da je hermetizujem, a mnogo puta ni vodu nisam imao; ali sa dobrim aparatom za uveličavanje, s početka dvadesetog veka, koji mi je omogućio da pravim sopstvene impresije, kontrolišem sopstvenu sliku iz nekog drugog ugla. Tamo sam, više nego bilo gde drugo, naučio o svetlu, snekama, kompoziciji i stvarno sam uživao da u potpunosti sam pravim svoje fotografije.
Sedam godina sam pravio samo crno-bele fotografije, čak, i kada sam bojažljivo prešao na digitalan aparat, nastavio sam da radim bez boje. Samo poslednjih godina moje fotografije imaju „nešto“ boje. Uvek sam verovao da je boja tehnika koju je teško postići u okviru digitalne fotografije, jer je crno-beli dramatizam uvek privlačniji; ali je upotreba boje kada je to neophodno, kada ti slika to praktično zahteva, je nesumnjivo njena jačina. Ali, zapravo, kada vidiš fotografiju, doznaš da li je u boji ili je crno-bela. Sada pokušavam da razumem jezik boja, da ga prevedem. Tražim sopstveni stil, oslanjajući se stalno na one godine kada sam pravio samo crno-bele fotografije, ali koje su mi poslužile da počinjem da shvatam boju na neki drugi način. Pokušava da je ponovo izmislim u ovim šarenim ulicama Havane.
Mogu da kažem da sam u poslednje vreme razvio određeni fetišizam prema boji. Baš mi se dopada i ne znam… crno-beli period se nije završio, ali mislim da će u budućnosti boja prevladati u mom poslu, to mi je namera.
GV: Prozor koji krvari?
AČ: Taj prozor što krvari ima samo jednog krivca: Bijenale u Havani. Na ulicama Havane je bila u toku velika zabava umetnika, gde se prožimaju razni oblici umetnosti, i ja sam, jednostavno, prolazio tom ulicom, pored te kuće. Krvavi prozor, bila je to slučajnost, video sam sliku, haljinu, sandale, kontrast boja sa prozorom, žuti zid, i napravio sam fotografiju.
Da je prozor bio neke druge boje ili da nije „krvario“, ili da tamo nije bilo žene, možda fotografija ne bi ni nastala, a možda i bi. Ali, naravno, onda bi bila potpuno drugačija. Nisam je tražio, prozor mi je sam došao i to je ono neverovatno kod dokumentarne fotografije, spontanost trenutka.
GV: Samoća prožima tvoju fotografiju.
AČ: To je interesantno pitanje jer mi nikada nisu nešto slično rekli za moju fotografiju. Ja jednostavno pravim fotografiju i to je ono što vidim, možda je to samoća i napuštenost ovog grada kome je toliko potrebno, i ima toliko istorije, loših uspomena, ali i dobrih, iako je njih manje.
Kažeš da samoća prožima moju fotografiju, ali biti dokumentarni fotografi je takođe jedan oblik samoće. Jedan način da budeš sam, iako si okružen hiljadama ljudi, samo ti znaš šta je to što će tvoj aparat da uhvati, i samo ti to možeš da kontrolišeš. Mogu da kažem da postoje usamljene, tužne, ogorčene osobe, isto kao što postoje i vesele, zabavne i društvene. Jednostavno se trudim da uhvatim njihova osećanja, priče koje vuku za sobom neprimećujući da način na koji hodaju, pričaju, kreću se svetom, vuku sopstveni teret, svoju i jedinstvenu samoću.
GV: Kakva je tvoj odnos sa gradom, sa Havanom?
AČ: Stvarno se osećam toliko opušteno, kao da sam stalno u pidžami kada se šetam ulicama Havane u kojoj sam odrastao i koju stalno posmatram i gledam i ponovo prelazim. Dođem kući, nakon čitavog dana šetanja po gradu, i zatim, umesto da se odmorim, nastavim da radim i kod kuće. Jer, ipak, mi fotografi smo upravo to, robovi sopstvenog načina života. Skinem fotografije, uredim, ponovo ih uredim, gledam ih, pa ih ponovo gledam, jer nikada ne znaš kakvo iznenađenje čuva Havana. Ponekada osećam da je silujem, da je iskorišćavam, koristim za sopstveno dobro, ali joj se na kraju uvek zahvalim svojim fotografijama, barem se trudim.
Ponovno otkrivanje Havane je moj glavni projekat, to mi je stalna težnja, jer, ponekada, nije dovoljno da se izađe na njene ulice. Potrebno je zaći i u njene domove, podići krovove, popričati sa igračima domina, sa vlasnicima petlova za borbu, sa gospođom koja prodaje na ćošku i dečakom koji se igra loptom. Zapravo, moj odnos sa Havanom je vrlo jednostavan: probuditi se svakog dana i izaći…