Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Američka belkinja tvrdi da će biti prva žena Maasai ratnik u Keniji

Mindi Budgor je amerikanka iz južne Kalifornije koja je objavila knjigu, “Princeza ratnik: Moje traganje da postanem prva žena Maasai ratnik“, detaljiše njen kontraverzan pokušaj da postane prva žena Maasai ratnik.

Slika knjige Mindi Budgor iz amazon.com.

Slika knjige Mindi Budgor iz amazon.com.

Mindi kaže da je ona putovala do Kenije iz SAD-a i živela među Maasai narodom koji su je sproveli kroz rituale da postane ratnik. Maasai muškarac postaje ratnik pošto prođe rituale koji pokazuju hrabrost, smelost i strpljenje. Maasai su nilska etička grupa polu-nomadskog narod locirani u Keniji i Tanzaniji, poznati po svojoj vekovno staroj tradiciji.

Njen put je izazvao intenzivne debate o kulturnoj mreži prisvajanja i bezosećajnosti. TMS Ruge, suosnivač ugandskog tehnološkog inkubatora ;HiveColab, podelio je svoje misli o Mindinom ratništvu:

Igrao sam se sa idejom da napišem ceo blog post Mindi Budgor o nesmotronoj knjizi Princeza ratnik koju sam vezao za juče. Delimično zato što sam toliko pobesneo i osećao da zaista moram dublje da kopam da razumem njene razloge zašto je mislila da je to dobra ideja. Onda sam pomislio, koliko amatera NVO ili “krivci privilegija” projekta sam čuo za to, da su počeli da volontiraju kada su se vratili kući nakon dvonedeljnog putovanja po Africi ili pročitali o nekoj nepravdi na kontinentu? Skoro svi su se ispostavili spektakularnim katastrofama. Pa, zašto bih trošio energiju na ovo?

On je onda postavio komentar ostavljen od strane Maasai žene, Rarin Ole Sein, na Facebook-oj grupi diskusija:

Ja sam iskazala kako se osećam o ovom komadu na drugom mestu ali moram da dodam moje 2 rečenice ovoj diskusiji kao Maasai žena. Šta me uznemirava u vezi toga;

Naravno, očigledan aspekt “belog spasitelja” – ona je došla, bila tamo i sada svi mi treba da pratimo odelo. Kao da nam je ona trebala da nam pokaže put. Ko je njoj rekao da mi želimo da budemo “ratnici”? Ko joj je rekao da mi moramo da budemo “ratnici” da napravimo “promenu”?

Kulturna saosećajnost svega toga – da ona može samo upasti u divljinu i tvrditi da je “ratnik” posle mesec dana..potrebno je oko 15 godina da se postane Moran i nakon toga neki ne uspeju – dakle šta ona govori – Maasai morani su lenštine?

Vređa mnoge Maasai žene i Maasai kulturu uopšte. Posebno su sve sjajne žene koje rade u pravcu jednakosti za sebe i devojke. Koliko ja znam Maasai žene ne postaju ratnici i ne žele da budu ratnici. Ali ako žele to i izaberu to…njima ne treba neko sa strane da dođe i bori se za njih.

Afrika je zemlja opisana kao pozadina Mindinog putovanja do Kenije, i nastavila da kritikuje zapadne medije u svojoj knjizi:

Mnogi naši čitaoci su nas gnjavili da napišemo blog o Mindi Budgor, mladoj, beloj amerikanki srednje klase iz južne Kalifornije (njen sajt dolazi sa zdravstvenim upozorenjem) koja je putovala u Keniju za PR kompanju Under Armour sportsku odeću pre početka MBA diplome i prikrila put kao feministički uzrok da se okonča seksizam među Maasai narodom. Budgor predictably je objavio knjigu (Princeza ratnik: Moje traganje da postanem prva žena Maasai ratnik) i govori o njenom “plemenu” Maasai naroda. Nju sad intervjuišu sjajni ženski magazini čak i naivčine The Guardian i BBS (i jedne i druge treba da bude sramota). The Guardian su odlučili da se prepuste ovoj vrsti baljezganja dosta vremena pre, bez obzira što su se uvek smatrali boljim od ostalih britanskih novina, i mi se moramo zapitati zašto Mindin komad nije postavljen na Gardijanovu internet stranicu o Africi ako oni zaista misle da je taj komad bio vredan objavljivanja. Jedna je stvar pričati o prošlosti na ružan način o Africi, a potpuno drugačija pokazati da ste zaista ozbiljni.

Mladi Maasai ratnici igraju tradicionalni ratnički ples. Fotografija puštena pod pokroviteljstvom Kreativne zajednice (CC BY-SA 3.0) by Wikipedia user Bjørn Christian Tørrissen.

Mladi Maasai ratnici igraju tradicionalni ratnički ples. Fotografija puštena pod pokroviteljstvom Kreativne zajednice (CC BY-SA 3.0) by Wikipedia user Bjørn Christian Tørrissen.

Komentator na njihovom komadu, Rachel Kay Albers,  izrazila je potpunu odvratnost:

Meni je ovo potpuno ODVRATNO! I njena lična internet stranica je NAJGORA. Očigledno “prva žena Maasai ratnik” nosi Chanel-ov lak za nokte i pere svoje minđuše PERLE u pametnoj vodi. Da li vi mene ZEZATE?!?! Oh i 25% od prodaje knjige ide “ohrabrenju” ženama. Jee! Hajde da ohrabrimo obojane žene da potraže “hrabru” belu ženu srednje klase da bude njihov heroj i naprave novac od toga. “Samo napred! Prisvoji moju kulturu i obogati se! Ja ću uzeti 25%. Kako ohrabrujuće!!!!!!!!!!!!”

Međutim, drugi čitač, Micah, se složio da Mindi sprovodi svoju strast na iskustvu drugih kultura:

Ja mislim da gospođica Budgor sporovi svoju strast o iskustvu veoma zanimljive kulture i da je uradila neverovatan posao stvarajući dojam o ovom iskustvu. Svi negativci su očigledno ljubomorni na njegu sposobnost da zauzme drski skok u novo putovanje, i jednako su fokusirani na njegu “privilegovanu” situaciju. Pozdravljam Mindine napore i mislim da je knjiga bila udarna i da baca svetlost na kulturu sa kojim ja nisam bio upoznat. Bravo Mindi Budgor!!!!!!!

April Conway, koja je rekla da je provela pet godina u afričkom selu, se nije složila sa Micahovim argumentom:

Ja jesam negativac (ova knjiga je sranje, i ona iskorišćava koncept plemenite divljine za svoj profit), i ja sa sigurnošću mogu reći da nisam ljubomorna na nju. Mislim da je budala. Ja sam provela 5 godina živeći u afričkom selu, učeći od njih bez upornosti da promenim njihovu kulturu i bez iskorišćavanja njihove kulture za sopstveni profit. Ja mislim da ti nemaš pojma o čemu pričaš. Čitaj nešto od odgovora na ovaj članak od Maasai žena i ljudi iz Kenije i onda ćes mooožda shvatiti. Ozbiljno, tri meseca u nekom mestu je samo neukusan odmor – da ga promoviše kao inače je moronski (Ne moran-ski).

U drugoj objavi, Afrika je zemlja koja deli dva odgovora za svoje čitaoce koji jesu Maasai žene. aerofloatbo je napisao:

Ja jesam Maasai žena (iz Kenije) i mi smo videli ovu (belu) ženu kako dolazi i odlazi. Mi imamo Maasai žene članove parlamanta, doktore, akvokate, profesore, državne službenike, učitelje, medicinske sestre, poslovne vlasnike itd., ali naravno, mi ne postojimo u očima budala kao što je ova žena Mindi čija je jedina svrha fetišizam Maasai muškaraca (naših sinova, braća, očeva i muževa) na jedan ili drugi način. Koliko knjiga će napisati bele žene kako su one došle i zaljubile se u Maasai muškarca, odrekle se svega zbog njega, pomagale jadnim naivnim Maasai ženama, govoriti Maasai muškarcima kako verovati itd,itd. Taaako smo siti! Iznenađena sam da je ovog puta bila Amerikanka, zato što su uglavnom Britanci NAJGORI krivci.

Drugi Maasai čitač, Leah, kaže da je uvređena ovom knjigom:

Kao Maasai žena osećala sam se veoma uvređenom Budgorinim pokušajem da stekne slavu na račun Maasai kulture. Nema ništa jedinstveno što je ona uradila što obična Maasai žena nije uradila i/ili iskusila i mi ne zovemo sebe ratnicima iz opravdanih razloga. To je isto kao da ja dođem u Ameriku i tvrdim da sam ja prva žena fudbaler zato što sam provela dve nedelje u fudbalskom kampu!

Diskusija o Africi je državna Facebook stranica, “Molim.Zaustavite:Sa.Ovim.Glupostima ( “Kako je ova devojka iz Kalifornije postala prava princeza ratnik”)“, i prikupila je 62 komentara i 66 sviđanja za vreme pisanja ovog posta. Dodavanjem komentara na ovo, Chad McClymonds se požalio:

O moj Bože. Najgori deo je, toliko dobrih afričkih pisaca su objavljivači odbili, a ipak ovo sranje je objavljeno i proširilo se. Ja samo želim da je ovo parodija da je Bog užasno apsurdan

Laurah Sambuli ismejala je:

Pročitala sam u nadi da ću pročitati kako je ona ubila lava sa kopljem ili golim rukama (tako je nekad bilo da se postane Maasai ratnik). I ona tvrdi da je uspela da promeni Maasai rodnu politiku.

Tunan Nyokabi je primetio:

kakva besmislica! Laurah Sambuli tako su lažne ove knjige ljudima koje nemaju pojma o našoj kulturi i nastavljaju da šire stereotipe

Nakon brojnih kritika o njenom pokušaju da postane ženski Maasai ratnik, Mindi je iskoristila svoju internet stranicu da objasni herself:

Ja nikad nisam nameravala da se zaljubim u Afriku, niti da pronalazim sebe živeci oko Maasai naroda. Ali jesam to uradila. Za vreme mog prvog putovanja u Keniju, kao volonter u ženskoj klinici, upoznala sam inspirišućeg čoveka zvanog Winston. Ovaj Maasai ratnik objasnio mi je odrede prelaska da se postane ratnik, put zatvoren za žene jer mi nismo jake dovoljno ili hrabre dovoljno, ali sam mogla da pokušam da savladam to. Ovo dočara osećaj sopstvenih nedostataka, fizičkih ograničenja i nedostatak poverenja u nepoznato. Možda bih zaboravila Winstonove reči da nisam upoznala Maasai ženu koja se zove Faith kasnije tog dana; rekla mi je da žene u njenom plemenu žele pravo da postanu ratnici generacijama. Faith je objasnila da žene žude da prime ovaj status, i to poštovanje u plemenu. Ona je prihvatila ponudu ozbiljno i ohrabrila me razumem njihovo značenje.

Ona je zaključila:

Na kraju krajeva, grupa starešina je odlučila da preuzme na sebe posao da dozvoli devojkama pravo da postanu ratnici jer su verovali da je to u najboljem interesu za prikazivanje njihove kulture. Danas rade na tome da dozvole dvadeset Maasai devojkama u Loiti da postanu deo sledeće klase ratnika.

Moje iskustvo sa Maasai narodom bilo je transformirajuće. Bila sam gurnuta u svoju fizičku i mentalnu sposobnost svakodnevno, uprkos želji da mašem belom zastavicom bezboroj puta. Činilo mi se da Maasai nisu marili da li sam bela, jevrejka, ili dolazim iz porodice koja ima finansijska sredstva.

Moja namera u širenju ove priče nije bila da izazovem kontraverzu i svakako ne ljutnju, nego da izgradi svest o plemenu i da pokažem da i najmanje srećna osoba može da dozvoli njoj ili sebi slobodu da istražuje druge perspektive.