U Kini postoji tradicija da se poštuju stariji i da se brine o roditeljima kada ostare, ali moderan način života je doveo do toga da mladi ljudi napuštaju domove radik svojih ljubavi i karijera. Novi zakon kaže da odrasli treba da brinu o “duhovnim potrebama” svojih roditelja i da “nikada ne zanemaruju starije osobe”. Međutim, zakon ne precizira koliko često starija deca treba da posećuju roditelje i koju kaznu će pretrpeti ukoliko ga se ne pridržavaju.
Zakon je osmišljen zato što kineska populacija brzo stari zbog politike jednog deteta. Časopis iznosi podatak je više od 14 odsto stanovništva Kine, ili 194 miliona ljudi, starije od 60 godina, prema najnovijim podacima iz Nacionalnog biroa za statistiku. Do 2030, taj broj će se udvostručiti.
Pored toga, od 2012, penzijski sistem u Kini je u krizi pošto postoji manjak od 2.9 biliona US dolara. Mladi Kinezi su zabrinuti da se od njih traži da podrže vladine penzionere.
Novi zakon je izazvao podsmeh na kineskoj najpopularnijoj mikro blogging stranici Sina Weibo, a mnogi se zezaju da je primena zakona je pod znakom pitanja i da posećivanje roditeljiatreba da bude pitanje morala koje treba podsticati, a ne zakon koji bi trebalo da se sprovode. Neki su se žalili da ne mogu da dobiju dovoljno vremena na poslu da posete svoje roditelje, čak i ako to žele, dok drugi mislili da je zakon uveden da bi se zataškalo goruće pitanje penzija u Kini .
Online ličnost “Zhuomo Xiansheng” je napisao sarkastično:
Porodične veze treba da se zasnivaju na spontanim emocijama. Smešno je da se to postavi kao deo zakona; to je kao da se traži od parova da imaju skladan seksualni život posle braka.
Advokat Yang Lei se isto tako oseća:
Pitanje je kako da se sprovede zakon? Na primer, dajte roditeljima mašinu za otisak prstiju da se potvrdi prisutnost?
“Yu linfeng” razmišlja o tome da je nepravedno socijalno osiguranje u Kini jedan od razloga za uvođenje zakona:
Socijalno osiguranje je uglavnom za državne službenike, većina običnih ljudi nemaju ništa više od penzije.
Voditeljt Cao Baoying misli da je zakon način da vlada izbegne sopstvenu odgovornost:
Uvođenjem zakona, [vlada] naglašava jednostranu građansku dužnost, dok smanjuje vladine obaveze.
Deo komentara na vest na ifeng-u zaključuje:
Uvođenje zakona da promoviše dobročinstvo najbližih može biti efikasan u primoravanju dece da posete svoje roditelje, ali ako se njihov spoljni pritisak ne može smanjiti, čemu služi bespomoćno “dobročinstvo najbližih”? Da li ima dostojanstva u ovom zakon?