Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Napredak Za Žene Širom Sveta, Ali Ima Još Puno Posla

Koristeći tradicionalna sredstva za protest, ples, pesmu, poeziju i umetnost, hiljade ljudi širom sveta zatražilo je kraj nasilju nad ženama kao deo pokreta “Milijarda Se Ustaje” 14. februara 2013. Pokušavajući da “pokrenu planetu” tako što su pomicali svoja tela, muškarci, žene i deca udarali su u bubanj protiv takvog nasilja u 203 zemalje, divno pokazujući svoju snagu.

Ovaj događaj je pokrenuo globalne razgovore o ulogama koje rod ima, ali šta je ono što žene doživljavaju kada se radi o nasilju? Hajde da pogledamo.

Nova svest

U globalizovanom svetu, vesti putuju daleko, ali glasovi koji govore protiv nasilja na osnovu roda idu i dalje; činjenica je da su mediji opisali taj napredak kao vidljivi fenomen, radikalan pokret, i revoluciju koja se razvija.

Illustration by Chili Con Cacahuete, used with permission.

Ilustracija: Chili Con Cacahuete,koristi se uz dozvolu.

U Egiptu, na primer, žene nisu zadovoljne samo sa tim, a nedavno – dve godine nakon narodnog ustanka protiv Mubarakovog režima – desile su se demonstracije na Trgu Tahrir protiv maltretiranja kojima su žene bile podvrgnute. Laurie Penny, kolumnista The Independent-a, deli sliku na svom blogu egipatskih žena koje su marširale protiv seksualnog nasilja.

U Indiji, mada se redovno održavaju događaji koji osuđuju normalizaciju svakodnevnih napada, silovanje koje je počinila jedna banda u New Delhiju decembra 2012 je blo vrh ledenog brega koji je okupio mase ljudi, i privukao medijsku pažnju.

U Francuskoj, javnost je oduševljena FEMEN-om, grupom ukrajinskih aktivistkinja koje su protestovale u toplesu širom Evrope, kao i o pitanju braka za sve i o zakonu o prostituciji.
Na Twitteru, mišljenja su različita. Informacije se dele, ponekad anonimno: marševi se tweetuju uživo, a korisnici izvetavaju, protestuju, postavljaju pitanja, i dele svoja mišljenja i lična iskustva.

Nasilje nad ženama ostavlja večiti zapis agresije na telu, a pamti se dugo nakon toga. Neke nose ožiljke koje ceo svet može da vidi, kao Egipćanka Mona Eltahawy, koja je izjavila u intervjuu u novinama The Independent da planira da na telu istetovira naziv ulice gde je bila napadnuta:

Bila sam na ivici udaranja i seksualnog zlostavljanja, pa kad govorim o mržnji prema ženama, to radim iz ličnog iskustva. Na tome počiva moj bes.

Mnogo toga još treba uraditi

U svojoj knjizi J'ai tué Schéhérazade: Confessions d'une femme arabe en colère (prevod: “Ubila sam Šeherezadu: Ispovesti ljute Arapkinje, koja opisuje kako je postala aktivistkinja), autorka Joumana Haddad je napisala:

Jednog dana prijatelj me upitao: “Koje je tvoje omiljeno mesto na svetu ?” . . . “U mojoj glavi.”

Njen odgovor izgleda jednostavan, ali to govori koliko još posla mora da se uradi u svetu da bi se otklonio još uvek nerešen problem nasilja nad ženama.

Svakodnevno nasilje nad ženama nije ograničeno na samo jednu kategoriju. Ono utiče na sve žene, svih društveno-političkih grupa, u svim kulturama, od domorodačkih žena u Bangladešu do digitalnih zajednica, kao što je Asher Wolf opisala u svom blogu:

Nejednakost jednostavno ne niče bez konteksta. I žene ne odustaju od hakiranja i hakerske zajednica samo zbog stare retorike “matematika i hakiranje je za dečake.” Ne, žene se drže dalje od hakerskih-prostora, kongresa i tech-inicijativa, zbog prisutnih iskustava mizoginije, zlostavljanja, pretnji, ponižavanja, neslaganja, uznemiravanja, silovanja.

Žene su napravile veliki korak napred, ali neke bivše aktivistkinje feministkinje koje su učestvovale u predstavi  Srebrna Akcija, Suzanne Lacy, u Modernoj Galeriji Tate u Velikoj Britaniji 3. februara 2013, primetila je neke uznemiravajuće sličnosti između uloga koje žene igraju danas i uloga koju su igrale u prošlosti. Tokom zajedničkog umetničkog dela, žene koje su imale više od 60 godina su opisale svoja iskustva tokom demonstracija za ženska prava između 1950-ih i 1980-ih.

Učesnici su preneli nastup na Twitter. Samozvana feministikinja Lee Webster (@leepster) napisala je nešto o svom shvatanju ogromne promene u odnosu između muškaraca i žena:

@leepster: “Moj sin ima ženske prijateljice, bez seksa. To je nekada bilo nemoguće” #srebrnaakcija čini to da shvatam ono što sam uzimala zdravo za gotovo.

Alice Haworth-Booth (@ahaworthbooth) postavlja citat o tome kako žene moraju uključiti muškarce u naporu da se promeni statusa quo:

@ahaworthbooth: “Muškarci su se promenili i moramo nastaviti da ohrabrujemo muškarce da postavljaju ista pitanja kao i mi” – i moći & statusu quo #SrebrnaAkcija

Novinarka Julie Tomlin (@JulieTomlin) je tweetovala kako su mlade žene još uvek ranjive, uprkos poboljšanju tehnologije:

@JulieTomlin: ‘Mlade žene možda imaju mobilne telefone, ali izgleda sa su i one neznalice kao što smo mi bile…’ #SrebrnaAkcija

Joanna Sawkins (@JoannaSawkins) citira:

@JoannaSawkins: Žene još uvek ne znaju kako da zauzmu vlastiti prostor. Ta činjenica je zastrašujuća #srerbnaakcija

Žene su dobile više slobode, ali i posle toliko godina glavna borba ostaje ista: koju bi ulogu one trebale da preuzmu? Da bi zauzela svoje mesto, za ženu to znači da prvo mora da preuzme kontrolu nad svojim telom, što obuhvata pitanja kao što su pobačaj, prostitucija, i seksualnost. Da bi se postojalo kao ljudsko biće, to prvo zahteva “da sam prisutna kao ja“, da citiram Joumana Haddad.

U Francuskoj, muškarac je imao vlast nad svojom zemljom, svojom imovinom, svojom decom i svojom suprugom do 1793, a te godine je proglašena jednakost žena u braku. Pre 1793, to je značilo da je telo žene bilo predmet koji je pravno pripadao muškarcu, kao deo namještaja. Posle 1793, iako je ravnopravnost u braku priznala ženinu vrednost, njen status kao punopravnog ljudskog bića ipak je uslovljen njenim vezama sa muškarcima. Ovaj mentalitet se jako polako menja – na primer, u Građanskom Kodeksi iz 1802, žena je definisana kao “nesposoban građanin”. Ova “invalidnost” je ukinuta tek 1938.

Koncept ženskog tela kao objekta koji pripada muškarcu nije ograničen samo na francusko društvo. Martine Costes-Peplinski, seksolog, volela je da počne svoja predavanja uz osvrt na narodne priče:

Šeherezada, pre mnogo godina ispričala sam ovu priču da bih počela predavanje o nasilju u porodici: kako su žene koje nisu imale građansku, civilnu i ekonomsku moć – morale razviti tu bračnu stručnost, koju su muškarci dugo nazivali “moć jastuka.” Koriste nekoliko sati koje provedu zajedno da dobiju, uz hiljade veština i trikova, ono što im zakon negira.

Šeherezada, u zbirci priča Zapadne i Južne Azije iz Hiljadu i Jedne Noći, sama se nudi da zaustavi pokolj koji sprovodi kralj Persije koji, uveren u neverstvo svih žena, ženi se devicom svaki dan i ubije je u jutro nakon bračne noći. Kada se udala za kralja, Šeherezada mu svake večeri priča drugu priču, i to radi 1001 noć, postaje mu interesantna i tako odgađa svoju smrt.

Zadatak ove žene je bio da sačuva celovitost svoga tela, tj., kontrolu nad svojim životom. Iako se kralj u ovoj priči treba gledati kao tiranin i ludak, tekst ipak pokazuje oblik svakodnevne mašte koji Šeherezada koristi, a koje danas još uvek moraju koristiti žene zarobljene u nasilnoj vezi, i mogu uključiti sve vrste mehanizama izbegavanja, od predaje, do gneva, ili besa.

Globalna revolucija 
Borba da se zaustavi nasilje među rodovima nije samo borba za žene. Nisu muškarci jedini koji čine nasilje, a ni žene nisu jedine koje pate.

Muškarci su važan deo uspešne globalne revolucije za završetak nasilja nad ženama, kako je Joumana Haddad napisala u članku pod naslovom “Dečaci protiv muškaraca”:

Ono što je potrebno sada, uz žensku revoluciju, je ništa drugo do muška revolucija: radikalna, strukturna, nenasilna, ne-sloganska revolucija, koja može promovisati zrelije i ispunjenije odnose među polovima. I pritom, gospodo, jednostavno zapamtite ovo: kod mačizma se ne radi o muškarcima protiv žena. Reč je o dečacima protiv muškaraca.