Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Žene Irana Govore ‘Ne’ Obaveznom Nošenju Hidžaba od 1979

Islamski režim je počeo zahtevati od iranskih žena da nose veo (hidžab) u javnosti ubrzo nakon što su preuzeli vlast u Iranu 1979. Trideset godina kasnije, iranska policija i dalje sprovodi oštre mere u vezi sa nošenjem hidžaba da bi se čvrsto održali propisi kada je oblačenje u pitanju.

“Iranski liberalni studenti i apsolventi” su 10. jula pokrenuli Facebook kampanju kojom žele da kažu ‘Ne’ obveznom nošenju hidžaba.

Stranica “Skinite veo sa ženskog prava da skinu veo” je prikupila više od 26.000 “lajkova” do sada. Stotine muškaraca i žena su podelili svoje fotografije, doživljaje i komentare, kao podrška ovoj stranici. Neki vole da nose veo, a drugi ne, ali se svi slažu da bi trebali imati pravo da izaberu da li će ga nositi.

Na ovoj Facebook stranici čitamo:

Nametanje nošenja hidžaba ženama lišava ih njihovih temeljnih prava. Postavljanjem specijalnih policijskih snaga na svakom uglu, u svakoj ulici i uličici, Vlada nije ništa postigla u nastojanju da prilagode žene zatucanim režimskim merama i standardima, i čini da se žene osećaju šikanirano i objektivizovano. Iako su se iranske žene uvek opirale ovom nehumanom zakonu i ophođenju prema njima, oni koji sprovode zakone nikada nisu naučili svoju lekciju i svake godine u leto suočavamo se sa novim talasima surovih mera protiv žena.
“Iranski Liberalni Studenti i Apsolventi”, najavljuju svoju kampanju “Bez obaveznog hidžaba” u znak solidarnosti s iranskim ženama, gde žele da naglase slobodu nošenja odeće. Pozivamo sve organizacije i osobe da nam se pridruže u ovoj kampanji.

Nane Sarma deli svoje nedavno iskustvo u Laleh Parku u Teheranu, glavnom gradu Irana:

Bila sam tamo s prijateljima, i smejali smo se, a zatim je zaduvao vetar i moja marama je pala. Prišli su mi policijski službenici. Neću govoriti o njihovom ponašanju, njihovim pretnjama i tako dalje … ali ovo je ono što sam primetila dok su me izvodili iz parka. Videla sam tinejdžere, 13-14 godina stare koji su pušili cigarete i gnjavili ljude, ali njima nisu upućena nikakva upozorenja ili prigovaranja od strane bezbednosnih snaga. Isti oni koji su nas pre izbacili iz parka zato što smo igrali fudbal, zajedno dečaci i devojčice. Oni izgleda misle da mi samo treba da nađemo jednu praznu kuću, da odemo tamo da pušimo cigare i da usmerimo svoju energiju tako što ćemo voditi ljubav.

Kamal, iranski mladić piše :

Ja sam musliman, i kažem da, prema verskim učenjima, niko ne može nametnuti veo ženama.

Nafiseh piše da je ona postavila svoju fotografiju na kojoj nosi veo gde kaže: “Čak i ako nosim veo, nemam pravo da ga namećem drugima.”

Afsaneh kaže:

Voleo bih da Iran bude zemlja u kojoj hidžab nije obvezan. Oni koji su za ili protiv njegba bi trebalo da budu slobodni u odabiru načina odevanja. Svako mora poštovati i prihvatiti drugačiji način života. Nije problem žena što se (možda samo neka) gospoda uzbude dok gledaju ženu bez hidžaba. Takvi argumenti ne bi trebalo da ponize ili uvrede gospodu.

Amir Lohrasbi podseća na vreme u ranim danima Islamske revolucije, kada je iranski list, Ettelat, citirao ajatolaha Mahmoud Taleghanija, vodećeg revolucionarnog lika koji je odbio obvezni hidžab, i revolucionarnog tužioca koji je rekao da su ljudi koji uznemiravaju žene bez hidžaba protiv revolucije.

Ova borba protiv obaveznih hidžaba je započela pre 33 godina kada su hrabre iranske žene protestvovale u Teheranu, marta 1979., gde su ih maltretirale snage režima. Nasilje je pobedilo, obvezno nošenje hidžaba je nametnuto, ali želja žena za slobodnim izborom prevazilazi represiju.