U prvim razredima škole učili smo da je ropstvo u Brazilu ukinuto potpisivanjem Zlatnog Zakona od strane princeze Isabele 13. maja 1888. U teoriji, toga dana postalo je protivzakonito ostvarivati vlasništvo nad drugim ljudskim bićem u Brazilu. U praksi, međutim, iskorištavanje rada robova i dalje postoji na teritoriji Brazila, ali u novom obliku.

Ropstvo u Brazilu: Od početaka do danas

Praksa ropstva je stara kao i sama ljudska civilizacija. Narodi koji su bili poraženi u borbi su uglavnom postajali robovi pobednika ili su bili prodati; u drugim slučajevima, ljudi su bili prisiljeni da rade da bi otplatili svoje dugove u režimu koji je takodje poznat kao robovanje.

Paratijev Rob, Anderson – Jedini kip roba u Brazilu. Foto: Mario Crema na Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

U prvom slučaju, rasni element se kombinuje sa snagom da se opravda nadmoć pobednika kao gospodara. U drugom slučaju, radnik nije gospodarovo vlasništvo i njegova sloboda, barem u teoriji, može se ponovo otkupiti kada se isplati dug zajmodavcu.

Savremeno ropstvo u Brazilu je srodno ropstvu i prisutno je i u ruralnim i u urbanim područjima. Na farmama, posrednik, koga unajme rančeri u područjima gde se poljoprivreda razvija, zaposli radnike da očiste džunglu i da poseju semena. Medju lažnim obećanjima koja se koriste da bi se radnici pridobili za poslove spadaju besplatan prevoz na ranč, pristojne plate, uz smeštaj i hranu plaćenu od strane poslodavca. Radnici se onda nadju u sasvim drugačijoj situaciju od one opisane, kako je opisano na web stranici nevladine organizacije ‘Repórter Brasil’ (Reporter Brazil), koja opisuje kako se od ljudi prave robovi:

Studija “Profil glavnih aktera uključenih u ruralni rad robova u Brazilu”, objavljena je  2011.g. od strane brazilske kancelarije Medjunarodne Organizacije Rada (ILO), pokazuje ozbiljnost trenutne situacije u brazilskim ruralnim područjima. U izveštaju ILO navodi da od 1995. (godine u kojoj je Vlada Brazila priznala da rad robova postoji na njenoj teritoriji) do 2011., više od 40.000 radnika je spašeno od ropstva.

Pravila za borbu protiv savremenog ropstva  

Iako daleko od časnog priznanja, vladino priznanje da ropstvo i dalje postoji u Brazilu je omogućilo stvaranje državnih struktura za borbu protiv takve prakse, kao što je Izvršna grupa za suzbijanje prisilnog rada (GERTRAF) i Prvi i drugi Nacionalni Plan za iskorenjivanje rada robova, koje imaju za cilj da spreče ropstvo, kao i finansijski kazne one koji drže robove. Usput, ovaj datum je izabran da obeleži Nacionalni dan za suzbijanje rada robova zato što su na taj dan, 28. januara 2004. ubijena tri revizora poslovanja u ruralnom području Unaí (Minas Gerais).

Nacionalni dan za borbu protiv Rada Robova, 28 januar. Photo: Verena Glass u Brasil Atual (CC BY 3.0)

Medju ostalim pokušajima u borbi protiv rada robova je Predlog Ustavnog Amandmana (PEC) 438/2001, u kojem se predvidja da će rančevi gde se koristi rad robova biti oduzeti i postavljeni na zemljišnu reformu. The ‘PEC za Rad Robova ‘ je odobren od strane brazilskog senata 2001. g. i prosledjen Zastupničkom domu, gde se suočava s pritiskom za promenu od strane “seoske klupe”.

André Fernandes Alves, student javne uprave, piše na blogu “Direito em Pitanje” [“Zakon o kome se raspravlja”] da je oduzimanje zemlje – u kombinaciji s drugim kaznama – najbolji način sprečavanja iskorišćavanja rada robova:

Slika Francisco Mendes (@metalogis) na Tumblr, odnosi se na osudjivanje rada robova u Zari (avgust 2011)

Ali, nije slučaj da se ljudi koji rade kao robovi mogu naći samo u seoskim krajevima. Veliki gradovi takodje pružaju plodno tlo za one koji žele iskoristiti ranjivost pojedinaca koji nemaju izbora nego da prihvate poslove koji su ponižavajući za ljudsko dostojanstvo. Tu spadaju Brazilci koji su se doselili iz siromašnijih krajeva ili ilegalni doseljenici iz zemalja koje prolaze kroz teško siromaštvo ili oružani sukob.

U svom blogu, Washington Araújo podseća na rad brazilskog antropologa Gilberto Freyrea, “‘Gazde i Robovi’”, kada govori o načinu kako je dočekano nekoliko domaćih radnika:

Borba protiv robovskog rada se vodi na raznim frontovima, uključujući ekonomski i socijalni razvoj stanovništva koji su u riziku od toga, i državni nadzor i kontrolu. Medjutim, samo ovo nije dovoljno: učestvovanje brazilske populacije u iskorenjivanju ove ponižavajuće prakse je vrlo bitno. Jedan od načina pomoći je da se bude u toku, jer kroz ravnodušnosti “slobodnog” čoveka i žene kriminalci porobljavaju bespomoćne pojedince. Biti u toku takodje znači da bojkovati kompanija koje koriste rad robova, i u tu svrhu, Ministarstvo rada i zapošljavanje je napravilo listu poslodavaca kod kojih je zabeleženo korišćenje robova, koji su jednom izgubili pravo na zajmove od javnih banaka i našli ograničenu komercijalizaciju svojih proizvoda. Konačno, važno je izvršiti pritisak na političare da bi se kazne za ovaj prekršaj postavile kao primer, kao one koje postoje za zločine poput trgovine drogom i otmice – ubistva.