Svake godine od 1982. godine, ljudi celoga sveta 21. septembra, na međunarodni Dan mira, udružuju snage kako bi pokazali sopstvenu posvećenost miru širom sveta i u saradnji radili na ostvarenju ovog cilja. Dešavanja u celom svetu imaju rasprostranjenost od privatnih skupova do javnih koncerata, i inicijativa na internetu.
Među ovima je i SunFlower Post, novi projekat [1] u kome mlade pripadnice ženskog pola iz različitih delova sveta pišu lokalne vesti iz perspektive svog pola. Njihovi blogeri su izabrali mir u celom svetu kao temu meseca, kako glavni urednik, i autor na Global Voices [2], Andrea Arzaba objašnjava [3]:
Naši blogeri će pisati o različitim temama o miru iz perspektive pola i lokalne perspektive. Ne propustite priliku da naučite nešto o njihovim kulturama. Hajde da stvorimo jedan prostor za multikulturalne diskusije i razumevanje.
Započinjući seriju iz Meksika, Andrea Arzaba komentariše o poslednjem sumirajućem govoru o godišnjoj upravi koji je održao predsednik, i njegovom fokusu na budućnost.Ona se zalaže da ako zemlja želi da postigne mir u budućnosti, nepophodno je da se koncentriše na akcije u sadašnjosti [4]:
Kalderon se koncentrisao na probleme sa ratom droge i na situaciju koja je nastala za vreme negovog predsednikovanja, kao i na ekonomsku krizu sa kojom se Meksiko suočava. Fokusirao se na neizvesnost, na prilike konfuzije i tuge u kojima ljudi danas žive. Koncentrisao se na „bolje sutra”. Ali … šta je sa današnjicom?
Osetila sam da nije dao značaja svojim akcijama za postizanje mira, što je najvažnije u ovim trenucima neizvesnosti. Verujem da su njegove namere dobre – pokušava da porazi kriminal u vezi sa drogom, ali moramo obratiti pažnju na suštinu problema.
Obrazovana deca i vrednosti su ključni za postizanje mira. Kada imamo mlade ljude umešane u rat droge to je zato što nisu imali odgovarajuće obrazovanje, nisu imali dovoljno mogućnosti da se bave nečim drugim i zarade novac na drugačiji način. Oni su unutar ovog kruga, iz koga neće moći lako da izađu.
[5]Fotografija od Flickr korisnika jm (CC BY-NC-SA 2.0)
Iz Kine, Amily Yang ističe da tradicionalne mudrosti poput Daoa i Zena mogu biti recepti za postizanje unutrašnjeg mira. Paradoksalno, razmišljajući o nesreći brzog voza koja je ubila više od 35 putnika, ona žali što su ove mudrosti jedva prisutne u Kini današnjice koja živi brzim životom. Ona izaziva svoje sunarodnike Kineze da uspore kako bi našli unutrašnji mir [6]:
Brzi voz je trebalo da bude poklon naciji, ali su službenici dobijali naredbe da se projekat požuri. Jedan od primera je da je vozač proveo samo 10 dana učeći – a u normalnim okolnostima bi mu trebalo 3 do 4 meseca obuke.
SVE je brzo u Kini. Studenti jure da nađu posao i dobiju unapređenje, radnici žure da proizvedu više, žene jure da nađu muževe i udaju se, službenici žure da iznos BDP-a zablista i bude blagodaran za njihovo unapređenje. Krećemo se ka boljem društvu, jer mislimo da se krećemo brže i da napredujemo.
Da, napredovanje je ključna reč, naročito kada se ekonomija razvija. Danas je to jedini fokus za svaku zemlju.
„Molim te, moja Kino, uspori i sačekaj ljude da te sustignu, ne posvećuj puno pažnje na samo to da žuriš” je popularna fraza, široko rasprostranjena.
Sada smo u miru, bez rata ili konflkta u zemlji.
Sada smo u miru, tako da se država koncentriše na razvoj naše ekonomije.
Ali šta je sa unutrašnjim mirom? Da li bi država mogla nekako malčice da uspori, da se usaglasi sa onim što građanima zaista treba, kao što su porodične vrednosti, obezbeđivanje hrane, poverenje između pripadnika nacije, nepostojanje korupcije. Da li je ljudima dozvoljeno da malo uspore, da pronađu mir?
Ovo bi moglo biti i pitanje za pojedince. Izazivam vas da usporite, da napravite izbor između svih onih vrednih stvari koje želite, i pronađete ono do čega vam je zaista stalo. Da pronađete unutrašnji mir…
Odakle počinje unutrašnji mir? [7] Ovo je jedno od večitih pitanja koje Natalia Semicheva stalno sebi postavlja. Ona je iz Rusije, zemlje koja po Indeksu globalnog mira iz 2011. zauzima 147. mesto od 153 miroljubivih država, što znači visok nivo nasilja i kriminala. Ona tvrdi da što si agresivniji, to više počinješ da razumeš mir:
Ne u rezolucijama UN, već u našim porodicama. Mir treba da dođe iz zagrljaja majke, iz poljupca muža, iz prvih dečijih koraka. Treba da počnemo da se koncentrišemo na rođake i prijatelje, da poštujemo roditelje, da vodimo računa o deci. Pre osećanja ljubavi prema ljudskom rodu, trebalo bi prvo da naučimo da volimo jedni druge u malom svetu porodice. Samo tako ćemo moći da podelimo unutrašnji mir sa svakim koga sretnemo u životu.
[8]Fotografija od Flickr korisnika Trey Ratcliff (CC BY-NC-SA 2.0)
Iz Turske, Neslihan Çiflik se pita o kraju rata [9]:
U toku svog života nisam bila prisutna ni u jednom ratu. Gledam smrt kao da gledam neki film na TV-u. Moja svest ne može da prihvati stvarnost. Čak ne mogu da se stavim u njihovu poziciju. Ne mogu da zamislim da bi to moglo i meni da se desi.
Nažalost, postoji rat i sa i bez pušaka.
Neprijatno je sedeti kući u sigurnosti i pisati pismo mira.
Znate li zašto? Zato što zvuči strašno da ljudsko biće ubija neko drugo, strašnije nego kada je neko poginuo negde, daleko. Ja ne umirem sa osobom koja umire. Zbog ubice postajem prljava i nosim tu sramotu u svojoj koži, u krvi.
Možda rušim nečiju sigurnu kuću, kradem njegov ili njen dah i njegov ili njen osmeh na ovom svetu. A možda takođe kradem i osmeh njene dece.
Nisam verovala da mogu ili da bih mogla da uradim sve od ovoga. To je strašna sramota.
Ovo ne može biti naš cilj po rođenju. Moje postojanje ne može da prouzrokuje bol kod neke druge osobe.
Po mom mišljenju taj rat je nezamisliv sa ove strane. Ljudi umiru od bolesti ili katastrofe. Ali ovo nije bolest, ovo nije katastrofa, ovo nije verovanje.
Zašto ovo radim? Našem starom svetu je potreban mir. Čovek, nacije, prirodna sredina, životinje i biljke, i države su umorni.
Naposletku, Anna Zemblicka iz Letonije se seća 23. avgusta 1989. godine, dan kada je dva miliona Estonaca, Letonaca i Litvanaca spojilo ruke kako bi napravili masivni lanac ljudi. Upravo je baltički način bio taj koji je pokrenuo svet [10]:
Baltički način je ohrabrio demokratske pokrete širom Sovjetskog Saveza, a sa njim je međunarodna zajednica obratila više pažnje na baltičku regiju. U toku jedne i po godine, sve tri baltičke zemlje su formalno objavile nezavisnost. Do septembra 1991. godine svetske vlade su priznale njihovu nezavisnost.
Istoričari i drugi eksperti tvrde da je baltički način „stvorio primer koji su i koji će nadamo se ispratiti veliki broj zemalja u svetu – pobeda humanosti nad totalitarizmom na miran način”.
SunFlower Post će objaviti još priča u toku meseca. Proverite na veb strani ili pratite projekat na Twitter-u [11] i Facebook-u [12] kako biste pročitali šta će blogeri iz drugih zemalja dodati ovoj seriji o miru.
Fotografija od Fabio Gismondi (CC BY-NC-SA 2.0)
Dan mira je prilika da se razmišlja o pojedinačnom i planetarnom napretku u pravcu mira, i vreme za „prisećanje i osnaživanje ideala mira i unutar i između svih nacija i naroda”,kako rezolucija UN koja je uspostavila Međunarodni dan mira [13] objašnjava.