Ovaj post je deo našeg specijalnog izveštaja Ustanak u Libiji 2011-te.
Prošlo je šest meseci od kako je počeo ustanak u Libiji. Kakva je bila Libijska blogerska scena pre revolucije, 17. februara, i kako je evoluirala u toku poslednjih nekoliko meseci?
Nekad u 2009-oj, mnogo pre Sedamnaesto februarske Revolucije , kako je sada zovu, veliki broj članova Libijske blogerske zajednice je premestio svoje konverzacije na Fejsbuk, i kasnije na Tviter, koje su smatrali za interaktivnije i ‘neposrednije’. Zbog takvog odnosa, različiti Engleski i Arapski blogovi su bili pomalo kao ‘prazne kuće’, sa povremenim apdejtovima o događajima koji su delovali kao veoma bitni u njihovim životima, ili kada bi ‘krivica’ preovladala. Međutim, ovo nije značilo da je scena bila prazna, već je nekako prosto bila manje začinjena – osim uobičajnih osumnjičenih ili najranijih hardkor blogera, kao što su Kadijateri i Imtidad, kao i oni koji su u stvari voleli da pišu dugačke proze, koje su bile duže od 140 karaktera..
Kalid Al Džorni, Libijski bloger koji je od zatvaranja radnje uložio veliki trud u sakupljanju velikog broja Libijskih blogova i blogova povezanih sa Libijom na jedno mesto, pod nazivom All Libyan Blogs. On ih je čak i klasifikovao u English i Arabic i ko god da je vodio računa o održavanju sajta, nastavio je to da radi bar do februara 2011. Kalidovo pisanje iz Libije o stvarima koje bi trebalo smatrati prihvatljivim kritikama na račun vlade i njene ekonomske politike, kao i socijalnih prilika u Libiji. Jedini razlog koji mi pada napamet, zbog kog bi on mogao da prestane sa blogovanjem i obriše svoj blog je možda to što je bio veoma popularan među mlađom generacijom. Jednom je napisao, i ja ga ovde parafraziram, da je priča o bogatoj Libijskoj prošlosti i drevnim ruševinama veoma lepa, ali da omladina želi da vidi modernu Libiju sa funkcionalnim metropolama. Siguran sam da bi ako bi mogao on bio online sada.
U prethodnim postovima koje smo podelili sa vama putem Global Vojsa, različitim temama diskutovalo se o Libijskoj blogosferi. Zajednica je podeljena u tri glavne grupe: (1) Libijci koji žive u Libiji ( ovo takođe uključuje strance koji su u braku sa Libijcima), (2) Libijci koji privremeno žive u inostranstvu, zbog različitih razloga i (3) Libijska dijaspora. Većina je počela da piše blogove na Engleskom, neki su prešli na Arapski, dok su ostali pisali blogove samo na Arapskom.
Prateći Libijske blogove sad. primećujemo da se procenat blogova na Arapskom jeziku povećava, ali su oni manje poznati ljudima koji nisu iz Libije, i ne govore arapski, i zato su manje eksponirani. Njihove glasove trebamo saslušati, takođe, jer oni iznose dodatni(može komplementarni) aspekt u Libiji. I dok oba imaju ličnu temu i baš govore o društvu, kulturi i politici, njihova publika i pozadina bi bile različite za sve, osim za ljude koji govore oba jezika i teže obema stranama.
Čini se da se blogeri koji pišu na Arapskomviše fokusiraju na priče, poeziju, Libijske društvene teme, eseje, i tako dalje… Dok blogeri koji pišu na Engleskom imaju malo izraženije individualne crte, tretirajući blog kao dnevnik kako bi prikazali svoju ličnost, život i stremljenja.
Tek sjedinjenjem obe strane, u stanju smo da dobijemo celokupnu sliku o Libiji, koja je bila i uglavnom i dalje ostaje misterija za spoljni svet.
Treća kategorija blogera, na primer, oni koji žive u dijaspori, su bili jedini Libijci koji su otvoreno kritikovali i ismevali Libijsku vladu, i čak i svoje sunarodnike u domovini. Oni su bili sigurni i obezbeđeni u inostranstvu.
Druga kategorija Libijaca koji su privremeno živeli u inostranstvu, su dosta govorili o tome šta su radili, iznoseći porodične priče i neke uopštene stvari o Libiji, osim ako ne bi odlučili da se pridruže opoziciji, pa bi tada prestali da se stide da glasno kažu svoje mišljenje.
Prva kategorija blogera koji su pisali direktno iz domovine, su bili oni koji su bili izloženi najvećem fizičkom riziku, pa su bili pažljivi prilikom izbora reči u svojim rečenicama, na način koji ne bi predstavljao pretnju režimu ali bi ipak prenosio stvarnu sliku . Njihovi blogovi su se kretali od okvira dnevnika, tipa “Danas sam uradio ovo i ono, položio svoje ispite, sreo prijatelje, bio u kupovini, verio se” do drugih, malo ozbiljnijih tema, kao okolina, zagađenje, sakupljanja smeća, ekonomski projekti i korupcija. Mislim da bilo koje kritike koje su uspeli da iznesu, bile su izražene kroz formu lukavostii i nedorečenosti. Evo primera od strane Khadijaterija:
Ovo već postaje smešno. Ovo je kao da kada zgazite na žvaku, ili još gore, pseći izmet, i to se zalepi za đon vaših šib-šiba (papuče), i ne možete da ga skinete. Bez obzira koliko se trudili; trljate vaš šib-šib o zemlju, na travu, na rub uličnog ivičnjaka, ili uzmete štap i probate da to skinete. Ali, prosto neće da se skine. Rešenje: Vreme je da bacite te šib-šibove! [sic]
Čak i sada ozloglašeni Hala Misrati je imao ulagivački blog pod imenom Nazf ili krvarenje o romansi i izgubljenoj ljubavi, koji je u stvari je bio veoma drzak i smeo blog.
Bloger Gida je takođe bila jedna od onih koji su domišljato iznosili izveštaje novinarskog tipa, sve dok nije razotkrivena posle revolucije 17. februara, na nacionalnoj tok šou emisiji Hale Misratija, tako da su sve o njenom privatnom životu i telefonskim pozivima mogli da čuju svi Libijci ili bilo ko ko je gledao satelitsku televiziju. Kružile su glasine da su ona i Hala bile koleginice i prijateljice.
Njen stari blog je nestao i samo je onaj sa poezijom ostavljen.
Šest meseci kasnije vrlo je tužno pogledati koliko je Libijska blogosfera postala jeziva, jer su zbog rata koji traje redovi i redovi Libijskih blogera utihnuli. Shvatite da se oni koji ne pišu nalaze u gradovima koji su pod Gadafijevom vlašću, i da zbog toga nemaju pristup internetu.
Rat u Libiji je ipak vratio na scenu neke od blogera, makar one koji su otišli iz zemlje na studije. Kao Hepimoi koji kaže:
Gledam vesti, a srce mi je puno bola. Osećam da se sve u meni razbilo na komade. Toliko ljudi umire. Libija je sada poznata, svi znaju o njoj, svi. Tragična situacija je ta koja ju je učinila tako poznatom. Voleo bih da su stvari drugačije. Svako jutro se budim misleći na Libiju. Svako jutro se budim sa željom da stvari budu drugačije.
Ali, shvatate da je bilo koji bloger iz stare ekipe, koji i dalje bloguje, ili u inostranstvu ili u Bengaziju, kao što je Starlit koji žali: “Iskusio sam stvari za koje sam mislio da nikad neću doživeti.[sic]”
ili Bengazicitizen koji piše :
Zatvorim oči, vidim one koji su ubijeni..
Vidim umorno lice svoje majke..
Šokirano lice svoje sestre..
Bes u očima mog brata..
Odlučnost u očevim..
I vidim likove iz mog života..
Moji prijatelji..Neki od njih se nikada neće vratiti..
Vidim srž onoga što je sloboda donela Libijcima iz postova koji dolaze iz onih delova koje mediji zovu oslobođene teritorije. Promene su najviše zapažene kod Omar Al Muktarove ćerke. U martu je još uvek bila anonimna i pod uticajem šoka posle oslobađanja Bengazija:
ono što se desilo u Bengaziju & u Libiji je bila u stvari nova stranica &, nemoguća misija za mladiće u Libiji, za koju nikad nismo verovali da mogu da ispune…………& oni su je ispunili [sic]
Ali do juna, bila je toliko sigurna da je stavila svoje pravo ime i prezime (Ruvida Ašhor) što je nešto što se mnogi Libijski blogeri unutar Libije nisu usudili da urade pre nje.
Pa, ako ste u oslobođenim delovima Libije, možete očekivati da se slobodno izrazite protiv Gadafijeve vlade, što je PH upravo i uradio, postavljajući tepih sa Gadafijevom slikom kao otirač.Khadijaterija i Hajlendera pre četiri meseca. Dobili su malo nade kada je internet na kratko reinstaliran.
Mada još uvek ne znam da li možete slobodno da kritikujete Nacionalno prelazno veće!
Poslednji post iz Tripolija je napisan od strane
Ali, postoje takođe neki novi blogeri na Libijskoj sceni, koji opisuju Libijske perspektive iz potpuno novog ugla. Harimnijeve beleške je blog na Arapskom koji opisuje događaje u revoluciji 17. februara, od prvog dana. Sastoji se od priča koje su sakupili pojedinci u Libiji koji su želeli da ostanu anonimni, i koje je obradio poznati opozicioni pisac Ašur Šamiš.
Pisac je bio u Libiji i otišao pre otprilike dva meseca, tako da se sad njegov dnevnik sastoji od svakodnevnih mišljenja o trenutnim događajima u Libiji.
Takođe postoji i ratni blog o raseljenim Libijcima koji nisu u mogućnosti da se vrate kući.
Nisam siguran kako sada opet da počnem pošto je prošlo skoro dva meseca otkako je zid tišine srušen. Vodio sam dnevnik sa nekim beleškama koje ću koristiti kao okvirni plan,i usput ga dopunjavati. Imam takođe dosta komentara na ono što sam pročitao u medijima. Shvatam da se mnogi neće osećati prijatno dok budu čitali moj blog, ali to je prosto ono što sam ja…Nikad se ne pokoravam ili slepo pratim. Pazite se, veoma sam tvrdoglav, ali ne prihvatajte to lično.
Ako ste umorni od propagande, bilo da dolazi od Gadafijevih pristalica ili Gadafijevih protivnika, onda će vam ovaj blog biti pravo osveženje, iako su postovi prilično dugački.
Još jedan Libijski blog koji piše o ratu je Libia SOS. To je jedan od nekoliko blogova koji nije na strani pobunjenika.
Ako je postavljen u Libiji, onda je sigurno da ga održava Gadafijeva elektronska vojska, zato što obični Libijci u Tripoliju nemaju pristup internetu, osim ako nemaju pristup VSAT ili Turaja telefonu. Ipak, očigledno je da osoba koja piše taj blog ulaže mnogo truda u pronalaženju vesti, linkova i fotografija koje imaju za cilj da neutrališu vesti na MSM-u o uspesima pobunjenika. To nam pokazuje novi aspekt ovog rata i tera pojedinca da stane i razmisli o svemu što je čuo i pročitao ranije. Bez obzira na naš stav u ovom ratu, za nas je dobro da sagledamo drugu stranu konflikta, i to je razlog zbog koga se ona pojavljuje u ovom članku.
Bloger se pita zašto njegov ili njen glas nije zastupljen u medijima:
Vrlo zanimljiv Libijski SOS nemože da se pojavi na CNN-u, BBC-ju, AlArabiji, Al Džaziri, Skaj Njuzu, France 24… Lista sa Tvitera? ZBOG ČEGA?! Zašto da ne?!? Zato što ne govorim Engleski tako dobro kao @Sbhafreedom @FreeLibya @FreeBenghazi … Da li je to razlog? Ili..Zato što nisam toliko kitnjast kao pobunjenici predvođeni NATO-om[sic]
Kakav god bio rezultat Libijskog rata 2011, on je omogućio svim Libijcima da pronađu svoje glasove ponovo, i ako su njihovi glasovi ranije bili ućutkavani, sada su sa mnogo više samopouzdanja i definitivno više samouvereni. Oni više neće biti ućutkavani.
Ovaj post je deo našeg specijalnog izveštaja Ustanak u Libiji 2011-te.