Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Kuba: Svedočenja oslobođenih novinara

Američki neprofitni Komitet za zaštitu novinara objavljuje seriju “Posle crnog proleća: kubanske priče o zatvoru i slobodi” sa svedočenjima nekih novinara koji su pušteni iz zatvora. U martu 2003., kubanska vlada je uhapsila 75 disidenata, mnogi od njih su bili novinari, što su neki nazvali “Crno proleće.” Nakon više meseci pregovora, u koje je bila uključena Kubanska katolička crkva, svi članovi “grupe  75″ su oslobođeni.

Omar Ruiz HernandezNovinar Omar Ruiz Hernández je nedavno pušten iz zatvora i iselio se u Španiju. Slede delovi njegovog svedočenja koje je objavio Komitet za zaštitu novinara:

 Kada sam se 8. Jula 2010. Probudio u zatvoru Guamajal u Villa Clara, nisam mogao zamisliti da ću pet dana kasnije, u društvu petorice drugova, sleteti na Barajas, međunarodni aerodrom u Španiji. […] 

U Madrid smo stigli 13. Jula oko podneva, na dan kada se sujevernima ne savetuje udaja ili poletanje avionom. Osim toga, za četvoricu od nas koji smo sleteli na Barajas, to je bio najbolji dan u poslednjih 2,684 dana naših života. 

Napustili smo otadžbinu, drage prijatelje koji su nas u mislima pratili kroz sedam godina robije i koje, poput nekih članova naših porodica, više nikada nećemo videti. Ali, uprkos činjenici da smo u drugoj zemlji, mi smo slobodni ljudi, i iza sebe smo ostavili sedam godina ćelijskog mraka, nervoze, ponižavanja, izgladnjavanja, besanih noći, i iznenadnih udaraca – svaka strahota zatvora postaje gora kada ne postoji razlog što ste tamo.

Ruiz Hernández objašnjava da je život u egzilu takođe prilično težak: 

Dovezli su nas u hostel u predgrađu Madrida, gde smo, uprkos nedostatku hotelskog komfora, počeli da se upoznajemo sa tehnološkim prednostima modernog života koje su nam do tada bile nepoznate: slavine sa toplom i hladnom vodom u tuš kabinama i lavaboima, hodnici u kojima se svetlo uključuje čim zakoračite u njih, aparati za kafu ili vodu, mobilni telefoni i Internet. Ukratko, sve to može biti postignuto kada ne postoje ograničenja slobodnih inicijativa pojedinca. 

Posle nedelju dana u hostelu, gde sam prvi put imao priliku da govorim o stvarnosti kubanskog zatvorskog sistema, moja porodica i ja smo premešteni u provinciju Málaga, nešto preko 310 milja (500 kilometara) južno od Madrida, u centar za izbeglice koji je u nadležnosti španske Komisije za pomoć izbeglicama. Još uvek živimo ovde, pored izbeglica iz drugih zemalja, najviše sa afričkog kontinenta. 

Ovde živimo rame uz rame sa drugim kulturama i običajima, a to nije sasvim lako. Pa čak i kada ne morate da delite dnevni boravak ili dvorište, egzil je težak. Ako ništa drugo, neizvesnost i zebnja će vas ometati da idete dalje zagnjureni u dubine nepoznatog u zemlji koja nije vaša.

Na kraju, on se zahvaljuje bogu što je u Španiji i pohvaljuje demokratiju, koja je tokom nedavnih protesta u ovoj i drugim zemljama širom evrope bila na ispitu:

Ovaj egzil mi je pružio priliku da iznutra, pored komfora koji omogućava moderan život u jednoj razvijenoj zemlji, iskusim kako demokratski poredak može biti dinamičan, gde mišljenja ne idu uvek u jednom pravcu i gde narod, posredstvom izbornih kutija, ima konačnu reč.