Ažurirano u sredu, 11. maja, 2011 – 9:15 a.m.: Babalu povezuje medicinski nalaz [ES] koji ga vodi do jedne pretpostavke:
Pre nekoliko meseci, Soto Garsiju su pregledali doktori u vezi sa mnogim bolestima od kojih je bolovao i to dokumentovali u svom izveštaju, pankreatitis nije bila jedna od njih. Pankreatitis koji je mučio i usmrtio Sotoa Garsiju je došao iznenada, i najverovatnije od brutalnih i nasilnih udaraca kojima je bio izložen od strane Kastrove državne bezbednosti.
Ovaj bloger takođe beleži da “članovi opozicije i disidenti u Kubi pozivaju na međunarodnu istragu u slučaju ubistva člana opozicije Huana Vilfreda Sotoa”, dok Pedazos de la Isla primećuje:
Posle atentata na Huana Vilfreda Sotoa Garsiju, koji se dogodio 8. Maja, oni koji su wield power u Kubi, otpočeli su drugi talas represije protiv disidenata na ostrvu.
Kraj ažuriranog dela
Kubanski blogeri nastavljaju svoj protest nakon smrti disidenta Huana Vilfreda Sotoa, naročito u svetlu zvaničnog saopštenja koje sugeriše da je Soto, poznat po nadimku „Student“, umro prirodnom smrću.
Saznavši za stav kubanske vlade, Uncommon Sense [Neobičan smisao] se našalio:
To bi mogla biti istina, naravno, zato što je u Kubi pod Kastrom prirodno da policija premlati disidenta.
Onda njegov ton postaje ozbiljan, govoreći:
Ali, svedoci koji su učinili korak napred i rekli šta znaju o Sotoovoj smrti podrili su stav partije. Istina podriva stav partije.
Na primer, postoji [svedok] Mario Leonard Baroso koji kaže da je razgovrao sa Sotoom nakon što je pretučen i pre nego što je primljen u bolnicu sa jakim bolovima.
Ovaj bloger takođe govori o “drugim svedocima koji su spremni da svedoče ne o tome šta su videli, nego su spremni da rizikuju sopstvene živote da bi osigurali da u slučaju Sotoove smrti preovlada pravda”. Takođe “brojni disidenti su spremni da započnu štrajk glađu ako do 26 jula diktatura ne sprovede pravu istragu šta se dogodilo sa Sotoom.” Jedan disident je navodno već počeo [ES] da štrajkuje.
Dva izveštaja o Sotoovoj smrti ne mogu biti kontradiktornija: lokalnih disidenata koji insistiraju da ga je policija pretukla i onaj, zvaničnika, koji ostaju pri tome da je njegov “akutni pankreatitis …doveo do otkazivanja organa” i nazivaju tvrdnje o brutalnosti policije „prljavom kampanjom“ sa ciljem da oslabi kubansku revoluciju.”
Babalu ne prihvata zvanični stav, govoreći:
Očigledno, žestoko i brutalno premlaćivanje od strane državne bezbednosti se smatra prirodnim uzrokom smrti u Kubi.
Blog se takođe bavi [ovim] pitanjem u ovom postu, govoreći:
Mi još jednom imamo “kubanske eksperte” koji okrivljuju žrtvu umesto napadača. Huan Volfrido Soto Garsija je mrtav ne zato što ga je na smrt pretukla kubanska državna bezbednost, nego zato što se Soto Garsija „opirao njihovim zahtevima da napusti tu oblast.“
U međuvremenu, Pedazos de la Isla razmišlja o Sotoovoj majci, koja “mora prihvatiti surovu realnost da više neće moći da vidi svog sina samo zbog [njegovog] izbora da brani ljudska prava u jednoj zemlji gde se sve to smatra nelegalnim.”
Jedina stvar koja je jasna jeste da su oni reagovali u strahu, brzo tvrdeći da je sve to bila laž. Sada moramo sačekati i videti da li će međunarodni mediji ponoviti apsurdnu zabludu koju je stvorila Kastrova vlada, kao što su mnogi učinili sa Orlandom Zapatom.
Octavo Cerco nudi jednu ličniju perspektivu u vezi sa ovim slučajem:
Poslednja slika Huana Vilfreda Sotoa Garsije koju pamtim je kako pored mene trči pod nemilosnim suncem Santa Clare. Pokušavali smo da dobijemo dozvolu od biskupa kako bi Padre Dominico–koji je prešao pola sveta i došao na Kubu, mogao da vidi Giljerma Fariñasa na intenzivnoj nezi u vreme predviđeno za posete.
Sada gledam Studenta na fotografiji u Penultimos Dias i ne prepoznajem ga. Mora da odbijam da prihvatim da su ga pretukli na smrt. Mora da ne mogu da priznam da je vreme horora stiglo na ovo ostrvo. I pitam se – je li to očigledna neizvesnost racionalizma – koliko Volfrida je tamo već bilo i koliko ih još dolazi? Dok sedim u parku, dešava se strašan zločin, ogroman teret više od pola veka nekažnjavanja policajaca pada na njegovo telo.
Na kraju, blogerka nastavlja da govori o kubanskoj policiji, koju ona zove“anonimna lica u plavom”:
Dugo vremena ljudi su od njih strahovali više nego od lopova, prevaranata i kriminalaca. “Pozvati policiju” postala je poslednja opcija. Zbog toga pravda ne dolazi sa njima. Zato oni nisu ovde da nas zaštite, nego da nas kontrolišu po svaku cenu.
Thumbnail slika koja je korišćena u ovom postu je od quinn.anya i korišćena je pod Creative Commons License Deed Attribution-ShareAlike 2.0 Generic (CC BY-SA 2.0). Visit quinn.anya's flickr photostream.