[1]Dr. Bombodee, poslednji CD Waltera Fergusona
Walter “Gavitt” Ferguson, za koga se tvrdi da je poslednji preostali izvođač kalipso pesama, postao je čuvar sećanja na Cahiuti na karipskom jugu Kostarike. On peva o svom životu i istoriji svoga grada; kakao plantažama, banana republici i, na kraju, o nacionalnom parku i turističkim destinacijama.
Priča o Walteru Fergusonu je ispričana u ovom dokumentarcu iz 1999 [2]. Univerziteta na daljinu u Kostariki (Long Distance University of Costa Rica, UNED), koji je sada postavljen na internetu. U njemu on govori o tome kako je naučio da svira na pozajmljenim instrumentima i kako je postao deo starih kalipso pesama: slušajući starije izvođače kalipso pesama koji su se takmičili između sebe. On takođe nastavlja da objašnjava o inspiraciji za većinu njegovih pesama, uglavnom zasnovanu na događajima koji su se desili u njegovom selu, tako što daje divnu perspektivu o tome kakav je život bio u Cahuiti u noćima obasjanim mesečinom kada su se održavali improvizovani koncerti, ulice su bile od trave i hitna pomoć je morala da se evakuiše tako što je veslala obalom do lučkog grada Limon:
U poslednjih 10 godina, dogodilo se mnogo toga: Walter Ferguson je snimio 2 CD-a za muzičku kuću Papaya Music, koja je žarko želela da Ferguson za njih snimi CD da su, kada je gospodin Ferguson rekao da ne želi da ode u San Jose da snima, improvizovali studio za snimanje u njegovoj kući u Cahuiti, kao što tvrdi Roberto u The Silver People Chronicles u svom članku The Reign of Walter Ferguson: [3]
Oni su bukvalno uradili sve kako bi ovaj muzički genije snimao za njih. Improvizovali su studio za snimanje u jednoj od koliba Fergusonove porodice tako što su pokrili zidove sobe sa dušecima kako bi podigli sobnu temperaturu sve dok nisu izolovali samo njegov glas i zvuk gitare. U međuvremenu su uspeli da smire pse i papagaje koji žive u dvorištu kuće. Smirili su pse tako što su ih hranili kobasicama, dok je snimanje bilo u toku. Na ovaj način, uz buku, vlagu, i samo uz njegov glas i gitaru, uspeli su da naprave snimak za Papaya Records.
Uobičajena je pojava da se u Cahuti ljudi zaustave u hotelu i traže gospodina Gavitta, kao što možete videti na sledećem video snimku od prošlog oktobra, gde je jednostavan susret sa Walterom Fergusonom vredan dokumentovanja i deljenja na internetu [4]:
Posetio ga je i bivši predsednički kandidat Ottón Solis: [5]
Pesme Waltera Fergusona odražavaju istoriju Cahuita: od gljivice monilia koja je desetkovala proizvodnju kakaa u regionu, do dolaska kompanije United Fruit, voz i plantaže banana su za sve suviše kratak period nakon čega su otišli i ostavili farmere da se ponovo suočavaju sa krizom. On takođe piše o stvaranju Nacionalnog parka i kako je to uticalo na zajednicu koja je uklonjena sa njihove zemlje kako bi napravili mesto za očuvanje i kako je to konačno promenilo izdržavanje zajednice od poljoprivrede do turizma.
Fergusonova pesma Cabin in the Wata, govori o prijatelju u Cahuiti koji je, kada su mu vladini zvaničnici rekli da ne može ništa graditi na svojoj zemlji zato što je postala deo Nacionalnog parka, onda odlučio da zida u moru. Ova pesma se nalazi na soundtracku u reklami za Visa kreditne kartice [6]sa svim vrstama logotipa i završava se sloganom: Vi živite u ovom svetu. Vama je potrebna Visa. To je Jazmini Rosi bilo čudno, pa je 2006. ponovo napisala [7]:
“Vivís en este mundo. Necesitás Visa”. Curiosamente la voz y la música que acompaña las imágenes que muestran un Buenos Aires glamoroso, hipermoderno, por el que se puede transitar sin restricciones con una tarjeta de crédito, pertenecen a un viejito caribeño de 86 años que nunca puso un pie en un estudio de grabación, jamás entró a una cadena de hamburguesas y su única relación con las computadoras es un calypso que les dedicó a esas “loras de vidrio” que lo volvieron loco dándole y quitándole una pensión.
“Vi živite u ovom svetu. Vama je potrebna Visa.” Čudno, glas i muzika koji spajaju ove slike koje predstavljaju Buenos Aires kao glamurozan, supermoderan, kroz koji možete da putujete bez ograničenja putem kreditne kartice, pripadaju čoveku sa Kariba starom 86 godina, koji nikada nije kročio u studio za snimanje, nikada nije ušao u prodavnicu hamburgera i čija je jedina veza sa računarima bila kalipso pesma posvećena ovim “papagajima koji govore”, koji su ga izludeli tako što su mu dali penziju, a zatim je oduzeli.
Malo njegove muzike možete čuti u ovom videu od obožavatelja iz Argentine, gde je njegova pesma Rumba en Cahuita savršen “pratilac” za pomalo nadrealno putovanje:
Ove godine, u čast Waltera Fergusona, festival umetnosti i kulture u Cahuiti sada nosi njegovo ime, kako je napisala Kimberly Barron sa bloga Eye on Costa Rica: [8]
Cahuita, malo turističko naselje na južnoj karipskoj obali Kostarike, planira da organizuje kulturni događaj koji bi se održavao jednom godišnje u vidu plesa, karakteristične hrane i proslave afro-kostarikanske kulture. Imenovan u čast Waltera Fergusona, poznatog kao “kralja kalipso pesama”, koji je najpoznatiji po pesmama kao što su “Cabin in the Wata” i “Callaloo”. Očekuje se da vrhunac festivala bude koncert kalipso pesama u Centralnom parku Cahuite, koji će obeležiti lokalni izvođači, kao i muzičari iz Limona i Puerto Viejoa.
U istom članku, Kimberly nastavlja prevod intervjua [8]sa Gavittom nacionalnih novina “La Nacion” u kom je on otvoreno govorio o mnogo detalja iz svog života. Walter Ferguson je sada u svojim 90-im, uglavnom slep i više ne svira muziku, jer kaže da kada peva, glas više nije onakav kakav bi on želeo da bude.