Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Da li Egipat voli Egipćane?

Čitajući blogove svakodnevno, primetila sam očigledan ton kod mladih Egipćana od kojih se većina pita da li vole ili ne vole Egipat, i da li im Egipat uzvraća ljubav.

Pošto sam i sama mlada Egipćanka, ja bih da kažem da ovo može biti razumljivo nakon svakodnevnih vesti o krizi, međutim, kroz istoriju – ne mislim da je osećaj frustracije, razočaranja i gušenja toliko zahvatio mlade kao u ovom vremenu . I nažalost, jaz između snova i stvarnosti je u ekspanziji, a samim tim i produbljivanje osećaja gubitka i mržnje prema zemlji.

 

Tigress, egipatska blogerka, napisala je post pod nazivom “Ja više ne volim Egipat” [arapski]:

اصبح لى سنوات الآن ادافع عندما يهاجم احد مصر.. اقول بحرارة ؟؟ ..ليس العيب فى البلد ، انما هى ضحية ساكنيها..[…]
ولكننى مؤخرا استسلمت للارهاق…انا مرهقة من هذه البلد.. ثم ادركت ان الوطن هو الارض وماعليها.
Godinama sam snažno branila Egipat i govorila da problem nije u Egiptu, već u njegovim stanovnicima […] Ali nedavno sam postala umorna. Umorna sam od ove zemlje, i shvatila sam da je dom zemlja i oni koji žive u njoj.

Ona je otišla u krajnost tvrdeći da je jedino rešenje veća katastrofa:

احيانا افكر انه ربما من الافضل ان يبتلينا الله بغزو يحررنا وينظف البلد..ثم انفض رأسى من بأس الفكرة .ثم اقرر اننى سأنسحب واتقوقع واصبح وحدة منفصلة ناجحة..ثم ادرك اننى احلم …لا يمكن الانفصال عن الوطن

Ponekad mislim da bi invazija pomogla da se zemlja očisti. Međutim, brzo izbacim tu ideju iz glave, i odlučim da ću brinuti samo o sebi. Onda shvatim da sanjam … Ne mogu biti odvojena od kuće.

Ona je završila svoj post sa priznanjem da ne voli Egipat:

هكذا فى لحظة نادرة من الصراحة والوضوح ..اعترفت لنفسى بأسوأ اعتراف فى حياتى
اعترفت اننى رفعت يدى…وتوقفت عن الايمان بمصر
U retkim trenucima iskrenosti i jasnoće priznala sam sebi da je to najgore priznanje ikada… Priznajem da više nemam veru u Egipat.

 

Egyptoz, egipatski bloger, radi u Evropi godinu dana i došao je u dvodnevnu posetu Kairu. On je napisao još jedan post [arapski] o njegovim osećanjima po povratku, kao i o kulturnom šoku sa kojim se suočio:

يومين فى القاهرة و مش قادر استحمل دقيقة واحده فى المدينة العشوائيه دى…و بصراحه ما كنتش حاطت امل كبير يعنى… لما ارجع اجازه اسبوعين تلاته لمصر بعد ما عيشت اكتر من سنه فى اوروبا…عاوز ارجع اقول ايه…مصر حلوه…
Dva dana u Kairu i ne mogu da podnesem ovaj haotični grad ni jednu minutu više. Iskreno, nisam gajio velike nade, ali posle godinu dana u Evropi, nadao sam se da ću se vratiti i diviti divnom Egiptu.
Bridge of 6th October

Fotografisao Daveness_98 pod CC , saobraćaj na mostu, 6. oktobar, Kairo.

 

Aliaa, Egipćanka koja studira u Bejrutu, pita se “Da li Egipat voli MENE?“:

Ja još uvek volim Egipat, ali ljuta sam na ono što je postao, možete da se ljutite na ljude koje volite, ali nikada ne možete da ih mrzite.

Ona je citirala stih iz pesme Tamima Al Bargutija, mladog palestinsko/egipatskog pesnika, pod nazivom “Pitali su me da li volim Egipat”. El Barguti je napisao ovu pesmu po njegovom odlasku iz Egipta na 20 dana – nakon učestvovanja u demonstracijama protiv američke invazije na Irak rekavši:

قالولي بتحب مصر فقلت مش عارف
أنا لما اشوف مصر ع الصفحة بكون خايف
Pitali su me da li volim Egipat, a ja sam rekao da ne znam.
Kad vidim Egipat na stranici osećam strah.

 

Aliaa je zatim pojasnila svoja sećanja:

Moja zemlja i njeni građani tretiraju sebe kao ljude drugog reda […]. Dakle, da li volim Egipat? Pitala sam se pre i sada se opet pitam, i moj odgovor je: Da li Egipat VOLI MENE?

U komentarima na njen post, Hicham kaže da su problem Egipćani, a ne Egipat:

Mislim da je naš problem vezan za Egipćane, a ne Egipat. Naša zemlja u pogledu mnogih stvari treba da bude voljena, ali treba da se zapitamo šta su Egipćani učinili tokom decenija.

Serag, libijski državljanin koji je živeo u Egiptu duži vremenski period, takođe je napisao “post” u kojem opisuje njegova osećanja prema mestu za koje je jednom mislio da je njegov dom nakon kratke posete:

Da li mesto stari?! ovo je jedno od pitanja koje me je držalo budnim u vrelim i sparnim noćima za vreme moje poslednje posete Egiptu. Između Aleksandrije i Kaira pokušavao sam da pronađem moj Egipat i nisam uspeo. Biti van svog mesta znači izgnanstvo, ali da li postoji reč za to što sam daleko od kuće.

[…]

Možda sam jednom imao dom u Egiptu, ali sve što sada imam je hotelska soba.

Mermaid je nakon jednovnedne posete van Kaira u pravcu Aleksandrije, napisala post sa zagonetno žalosnim, ali pozitivnim tonom, pod nazivom “Oh, Egipat, gorki med” [arapski]. U postu, ona objašnjava svoja svakodnevna iskustva u Egiptu. Jedan od najlepših i iskrenih trenutaka koje pominje dogodio se prošlog Ramazana

في رمضان اللي فات، رحت المسجد متأخرة فا إضطريت أصلي برة قاعة السيدات مع ناس كانوا متأخريين برضه. ماكنش المكان مفروش للصلاة وللأسف ماكنش معايا مصلية. الست اللي قدامي لما شافت إني هاسجد على البلاط، رجعت المصلية بتاعتها لورا بحيث إني أقدر أسجد عليها وهي سجدت على كيس بلاستيك.

Za vreme prošlog Ramazana otišla sam kasno u džamiju na molitvu, pa sam morala da se molim ispred džamije. Mesto nije bilo dobro opremljeno, a ja nisam imala moj tepih za molitvu. Žena koja je stajala ispred mene izvukla je svoj tepih za molitvu i dala ga je meni, kad je videla da ću se moliti na golom podu, a ona se molila na plastičnoj kesi.

Ona je takođe pomenula još jednu lepu okolnost o čoveku koji joj je pomogao da pronađe put do centra grada, a zatim je pričala o drugim svakodnevnim nezgodama rekavši:

كل يوم باسوق مسافات طويلة بحكم مكان شغلي. كل يوم أعصابي بتتحرق في السواقة من ناس بتكسر عليا أو ناس ماشية بمزاجها من غير ما تراعي قواعد المرور أو حتى قواعد الذوق. كل يوم أعصابي بتتشد وانا باسمع الدين بيتسب في الشارع… شتايم بتخليني أتمني إني أكون مابسمعش.

Svakodnevno pređem dug put do posla. Svakodnevno se iznerviram zbog loše vožnje drugih ljudi, koji ne mare za saobraćajne propise ili jednostavna pravila učtivosti. Svakodnevno čujem uvrede na ulicama, uvrede zbog kojih poželim da ogluvim.

Fotografisao jaz galvin pod CC, radnici na pauzi tokom Ramazana u 6h popodne pre povratka kući, ispod ulazne rampe na autoput. Hranu je sponzorisao lokalni bogataš.

Ona dalje opisuje:

الناس ديه كلها من نفس البلد.. نفس البلد الحلوة.. القذرة. البلد اللي لسة بتدي خير… وبتاخد عمر وشباب ولادها. […] البلد الزحمة الملوثة… واللي الصبح بدري بتبقى أجمل مكان ممكن الواحد يمشي فيه. البلد الدوشة.. اللي ساعة المغرب في رمضان الأذان بيبقى مالي الشوارع الفاضية المسالمة. البلد اللي بتخلف ناس بتاكل حق ناس… وناس سايبة فطارها في رمضان ونازلة تدي بلح ومية وتمر هندي للناس اللي في الشارع اللي مالحقتش الفطار في بيتهم.

بادعي ربنا إن كرهي مايخلنيش عامية عن الحاجات الحلوة اللي فيها.

Svi ovi ljudi su iz iste lepe i prljave zemlje. Zemlja koja još uvek daje “dobro”, ali uzima živote svojih mladih i dece. […] Zagađena pretrpana zemlja, koja može biti najbolje mesto u koje ćete ikad zakoračiti, u rano ujutro. Bučna zemlja, čije mirne i prazne uglove ispunjava divan Maghreb Azan… Zemlja koja je izrodila ljude koji zloupotrebljavaju prava drugih, kao i one koji su ostavili svoj Iftar za vreme Ramazana da bi ga dali strancima na ulici, i vodu za Iftar – u slučaju da su to propustili pre odlaska kući.
Molim se Bogu da me moja mržnja ne učini slepim za sve lepe stvari u ovoj zemlji.

Bilo to opšte osećanje ili osećanje pojedinaca, mnogi se slažu da današnji Egipat nije Egipat o kojem su Egipćani čitali u svojim istorijskim knjigama ili slušali u nacionalnim pesmama na radiju i televiziji.