Čitajući blogove svakodnevno, primetila sam očigledan ton kod mladih Egipćana od kojih se većina pita da li vole ili ne vole Egipat, i da li im Egipat uzvraća ljubav.

Pošto sam i sama mlada Egipćanka, ja bih da kažem da ovo može biti razumljivo nakon svakodnevnih vesti o krizi, međutim, kroz istoriju – ne mislim da je osećaj frustracije, razočaranja i gušenja toliko zahvatio mlade kao u ovom vremenu . I nažalost, jaz između snova i stvarnosti je u ekspanziji, a samim tim i produbljivanje osećaja gubitka i mržnje prema zemlji.

Tigress, egipatska blogerka, napisala je post pod nazivom “Ja više ne volim Egipat” [arapski]:

Ona je otišla u krajnost tvrdeći da je jedino rešenje veća katastrofa:

Ona je završila svoj post sa priznanjem da ne voli Egipat:

Egyptoz, egipatski bloger, radi u Evropi godinu dana i došao je u dvodnevnu posetu Kairu. On je napisao još jedan post [arapski] o njegovim osećanjima po povratku, kao i o kulturnom šoku sa kojim se suočio:

Fotografisao Daveness_98 pod CC , saobraćaj na mostu, 6. oktobar, Kairo.

Aliaa, Egipćanka koja studira u Bejrutu, pita se “Da li Egipat voli MENE?“:

Ja još uvek volim Egipat, ali ljuta sam na ono što je postao, možete da se ljutite na ljude koje volite, ali nikada ne možete da ih mrzite.

Ona je citirala stih iz pesme Tamima Al Bargutija, mladog palestinsko/egipatskog pesnika, pod nazivom “Pitali su me da li volim Egipat”. El Barguti je napisao ovu pesmu po njegovom odlasku iz Egipta na 20 dana – nakon učestvovanja u demonstracijama protiv američke invazije na Irak rekavši:

Aliaa je zatim pojasnila svoja sećanja:

Moja zemlja i njeni građani tretiraju sebe kao ljude drugog reda […]. Dakle, da li volim Egipat? Pitala sam se pre i sada se opet pitam, i moj odgovor je: Da li Egipat VOLI MENE?

U komentarima na njen post, Hicham kaže da su problem Egipćani, a ne Egipat:

Mislim da je naš problem vezan za Egipćane, a ne Egipat. Naša zemlja u pogledu mnogih stvari treba da bude voljena, ali treba da se zapitamo šta su Egipćani učinili tokom decenija.

Serag, libijski državljanin koji je živeo u Egiptu duži vremenski period, takođe je napisao “post” u kojem opisuje njegova osećanja prema mestu za koje je jednom mislio da je njegov dom nakon kratke posete:

Da li mesto stari?! ovo je jedno od pitanja koje me je držalo budnim u vrelim i sparnim noćima za vreme moje poslednje posete Egiptu. Između Aleksandrije i Kaira pokušavao sam da pronađem moj Egipat i nisam uspeo. Biti van svog mesta znači izgnanstvo, ali da li postoji reč za to što sam daleko od kuće.

[…]

Možda sam jednom imao dom u Egiptu, ali sve što sada imam je hotelska soba.

Mermaid je nakon jednovnedne posete van Kaira u pravcu Aleksandrije, napisala post sa zagonetno žalosnim, ali pozitivnim tonom, pod nazivom “Oh, Egipat, gorki med” [arapski]. U postu, ona objašnjava svoja svakodnevna iskustva u Egiptu. Jedan od najlepših i iskrenih trenutaka koje pominje dogodio se prošlog Ramazana

Ona je takođe pomenula još jednu lepu okolnost o čoveku koji joj je pomogao da pronađe put do centra grada, a zatim je pričala o drugim svakodnevnim nezgodama rekavši:

Fotografisao jaz galvin pod CC, radnici na pauzi tokom Ramazana u 6h popodne pre povratka kući, ispod ulazne rampe na autoput. Hranu je sponzorisao lokalni bogataš.

Ona dalje opisuje:

Bilo to opšte osećanje ili osećanje pojedinaca, mnogi se slažu da današnji Egipat nije Egipat o kojem su Egipćani čitali u svojim istorijskim knjigama ili slušali u nacionalnim pesmama na radiju i televiziji.