Šta znači biti Indijac? Prija Ramani je urednik Mint Lounge, vikend magazina poslovne novine Mint, a članak koji je nedavno napisala o njenom osećaju da ona u stvari nije Indijka izazvao je žestoku debatu na internetu.

Iako napisan u humorističkoj formi, oslanjajući se na stereotipima indijskog ponašanja, bilo je izvesno da će članak Ramanove rasplamsati strasti:

Kako vreme odmiče, sve sam više ubeđena da nisam Indijka. […] Ne volim (ili ne razumem) nijednu indijsku sapunicu koja se trenutno emituje. Nikad ne razgovaram glasno sa pomoćnicom, brokerom ili slučajnim prijateljem dok traje film u bioskopu. Uvek sačekam da ljudi izađu iz lifta pre nego što ja uđem. Ne mislim da ljubitelji filmova u Mumbaiju treba da navale svaki put kada žele da vide Šrek (ili bilo koji drugi film) na velikom ekranu. Ne osećam gordost – samo nestrpljenje jer se moje kokice hlade – kad sam primorana da slušam Lata/Asha usporenu verziju nacionalne himne pred svaki film koji gledam u rodnom gradu. […] Ne mislim da smo najveći narod na svetu. Ne razumem naš lažni ponos i nacionalizam. Svu tu Jai Ho fazu busanja u grudi? Nikada to nisam razumela.

Poznati bloger Greatbong piše u odgovoru na izjavu Ramanove u kojoj ona ne misli da su Indijci najveći narod na svetu:

Svakako da nismo. Nijedna zemlja nije. A ipak svi kažu da jesu. Da sam imao dolar svaki put kad neko na američkoj televiziji, uključujući i intelektualne moćnike poput Obame i kolumniste najboljih novina u svetu (i ne, ne mislim na spikere Fox News-a), kažu: “Nema sumnje da je Amerika najveća nacija”i slična peterivanja, bio bih u mogućnosti da sebi kupim ulaznicu za veliku stranku i tako učestvujem na indijskim izborima. Isto tako sramotan je i desi patriotizam busanja u grudi koji nas navodi da za vreme kriketa skandiramo “Ooh Aaah Indija”, jedno isprazno skandiranje isto kao i kalorije proizvoda kompanija koje sponzorišu takve slogane.

Greatbong nastavlja:

Međutim, biti ponosan na svoju zemlju ne podrazumeva verovanje u to da je ona “najbolja” i nepogrešiva. Patriotizam zapravo leži u prihvatanju naših grešaka ( a imamo ih mnogo, neke od njih je pomenula i gđica Ramani).

Ali to ne treba da postane preterivanje jer onda gubimo iz vida ono što je pozitivno. A kada se to desi,  prestajemo da radimo na tome da to zaštitimo. Kada kažem da sam ponosan što sam Indijac, želim reći da sam ponosan na indijsku kulturu pluralizma i istinsku toleranciju za suprotnost. […] Indijski duh prihvatanja je nešto što često nije zabeleženo u nekim od “najslobodnijih zemalja sveta”. […] Na žalost, brzo marširamo niz stazu konkurentne netolerancije, stazu koja će nas dovesti do toga da postanemo ogledalo Pakistana, specifičnu po fanatizmu najgore vrste. Ako i kada se to desi, da, tada ću pokrenuti pitanje o mom indijskom identitetu. Ali do tada, od ključnog značaja je, barem za mene, ne samo da prepoznamo ono što nas muči, već isto tako i ono što nas ne muči, da ostanemo prizemljeni između krajnosti samobičevanja i nezasluženog pljeskanja po ramenu.

Komentarišući Greatbong-ov post, Šan kaže:

Članak [Ramanove] odražava mnogo od onoga što mislimo, ali odmah zatim uništava sve, izjednačavajući određene osobine sa “indijskim”. Indijsko je nešto što niko, pa ni veći i bolji filozofi i sociolozi od nje nisu bili u stanju da definišu. Ali to ne sprečava našu damu da bombastično govori protiv svega čega se može setiti. Loše pisanje. Još lošije razmišljanje.

Drugi komentator, liberalcynic, piše:

Ono što mi najviše smeta u njenom članku nije to što njena ne-indijska teza stoji na klimavim nogama, već ton celog članka. Toliko snishodljivosti!

Arindam ljutito komentariše:

Ne znam kakve zablude mogu ljudima da donesu novac, zapadno obrazovanje i čista sreća. Prava ironija je da oni govore o Indiji i njenim ljudima – od kojih se jedino stide, ako ništa drugo. Čujem isti budalasti snishodljivi ton u oštroj kritici Prije Ramani. Neverovatno, ovi ljudi ne prezaju od ničega –  potrebe da se ustane za vreme nacionalne himne, još manje da se ponose tim, ali za njihove debele zadnjice to je mnogo teško. Njihova tolerancija prema drugom Indijcu je nula, ali oni će balaviti za strancima tokom večere u klubu mašući repovima kao poslušni psi. Prija Ramani gleda na indijske stereotipe iz perspektive zapada, ona je besramna zapadna apologeta – i laže bez stida kada kaže da belo nije njena omiljena boja kože.

Bloger Manasa Malipeddi iz Bangalora smatra da je članak Prije Ramani briljantan, ali analizira neke od stavova Ramanove:

Ništa od onoga što je napisala ne podrazumeva da ona nije Indijka. […] Mi nismo najveći narod na svetu. Istina, samo bi fanatik tvrdio drugačije. Ona nikad nije razumela indijski osećaj za (lažni) ponos, kako kaže, tokom” Jai Ho “faze. Slažem se da Jai Ho nije bilo najbolje od A. R. Rahmana. Isto tako želeo bih reći da Slumdog Millionaire nije indijski film, već film o Indiji koji je režirao stranac, i nismo u obavezi da budemo ponosni što je dobio Oskara. Ali zar nismo srećni što je A.R. Rahman, sa tom pesmom, izneo indijsku savremenu muziku (vrstu muzike koju mislim da autorka voli, pošto ne voli usporenu verziju nacionalne himne koju izvodi Late) na svetsku scenu? Zašto ne bi trebalo da nas to čini srećnim i ponosnim? […] Autorka je bila zaokupljena stereotipima koji stranci imaju o Indijcima, i pokušala je da se sama uklopi u njih. Nije se uklopila. To ne znači da nije Indijka.

Bloger Raj iz Čenaja je podozriv prema patriotizmu uopšte:

Slažem se sa njom oko busanja u grudi i  konstantnoj proklamaciji patriotizma koji sebi dopuštamo. Kada Sachin postigne poen, on to ne radi za sebe već za svoju domovinu. Kada Amitabh glumi, poslednje na šta misli je novac, on to radi kako bi proslavio domovinu i zadržao zastavu domovine podignutu visoko. Svakog jutra se ovi momci probude i osete potrebu da kažu nešto duboko patriotski na svojim blogovima ili tviteru. (“Moja kasta? Ja sam Indijac.”) Kao što je Shaw rekao, patriotizam je nerazumno verovanje da je vaša zemlja najbolja samo zato što ste rođeni u njoj. Biti rođen u Indiji je slučajan genetski događaj. Samo prihvatite to kao činjenicu i nastavite dalje. Ne morate biti ponosni na to, niti pak da žalite.