Čitanje knjiga, igranje karata, ili učenje novih veština su neki od saveta kako da se nosite sa odlaskom u zatvor [1], a koje nudi nekadašnji zatvorenik Sam Stanfield na Enzine@articles. Međutim, za jednog u sto odraslih [2]u zatvorima širom SAD, blogovanje se sada koristi kao razbibriga – bar preko nekoga spolja ko ima pristup kompjuteru.
Blogovanje iz zatvora postaje sve češća pojava.
Shaun Atwood, nekadašnji zatvorenik, sada vodi blog naslovljen Jon’s Jail Journal (Džonov Zatvorski Dnevnik [3]), gde postavlja pisma zatvorenih amerikanaca.
Shaun Attwood
Krajem prošle godine, primio je pismo od ’doživotne’ Renee, koja je osuđena na 60 godina u zatvoru u Arizoni kada je bila tinejdžer. Renee piše [4] da radi i ide u školu, a opisuje i druge stvari iz zatvora.
’Pitao si me šta mislim o kineskom psu i to me je nasmejalo. Ne mogu da jedem u kuhinji. Video sam da izvade bubašvabu iz čorbe i nastave da serviraju. Video sam posude na polju i kako golubovi jedu iz njih, pile za kuvanje koje leži nepokriveno. To mi se gadi.’
Shannon Park, pisac i aktivista za ljudska prava je isto u Arizoni. Park piše na svom blogu Preserving Prison Pages (Sačuvane Stranice iz Zatvora [5]) da u njegovom zatvoru nedostaje osoblja:
- Shannon Park
’Nasuprot javnom mišljenju i informaciji koja je predstavljena zakonodavcima i poreskim obveznicima, malo je zaposlenih u ADOC. Dosta je reći da se čuvari uzimaju iz drugih objekata da bi se održao minimalan broj čuvara neophodnih da bi zatvor operisao. U isto vreme, zakonodavci rade na tome da smanje broja čuvara u ADOC-u za 614. Veoma je opasno ako ima malo osoblja u prostorijama koje su prebukirane. Naročito u mestu koje vrvi od droga, frustracija, gladi, neprijateljstva i ovisnika koji veruju da nemaju šta da izgube.’
Park potom opisuje neke druge aktivnosti zatvorenika, a to uključuje korišćenje heroina i drugih droga. Kaže da zbog manjka osoblja nema dovoljno nadgledanja.
Post, postavljen nedavno na blogu Friends of Prisoners (Prijatelji Zatvorenika [6]) poziva čitaoce da postanu prijatelji preko dopisivanja sa četvoricom zatvorenika koji su mentalno bolesni. Jedan od njih je James Schmeisser iz Wisconsin-a i on kaže da je izolovan.
’Zdravo svima onima koji brinu, vole i razumeju. Trenutno sam ozbiljno lišen slobode zbog toga što sam uradio. Sam provodim 24h dnevno, 3x nedeljno i 23h 4puta nedeljno. Podršku ne primam ni od porodice, nema moralne potpore, nema prijatelja, itd. Načinio sam greške, kao i većina ljudi, a i moja deca i ja smo propatili zbog toga i ja ustvari ne znam šta da uradim. Đavo je aktivno uništavao sve u mom životu,
[7]uključujući moje pokušaje da budem bolji čovek. Nalazim se na zidu i zaista mentalno patim, emocionalno i fizički.’
Aktivizam takođe postoji u zatvoru uz grupu koja se zove SHAC7 [8], a čiji članovi su u zatvoru zato što su “vodili kampanju za zatvaranje, Huntingdon Life Sciences, zloglasne laboratorije za testiranje životinja.”
Josh Harper jedan od članova grupe ima istoimeni [9]blog. U najnovijem postu on piše [10] da nastavlja da se bori i neće da prihvati zatvor kao svoj dom.
“Do danas, država mi je oduzela dve godine života. Šesnaestog novembra 2006. g. ušao sam u obližnji Državni Zatvor, skinut do gole kože, dato mi je odelo, i bačen sam u ćeliju zato što sam zagovarao kontraverzne taktike da se zatvori laboratorija za životinje.
Dobio sam nekoliko saveta od prvih zatvorenika koje sam upoznao – pokušaj da zaboraviš da si ovde. Nemoj da misliš o vremenu. Pokušaj najbolje što možeš da ne pomišljaš na svet izvan zatvora. Kakav odvratan savet! Iako ovo možda otežava moj život, osećam se lakše dok patim u zatvoru. Nikada neću biti kao neki od pripitomljenih primeraka rase koji polako prestaju da vide ograde i rešetke i počinju da gledaju na ovo mesto kao dom. Strastveno mrzim zatvor, i to me ubeđuje da sam razuman.