Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Azerbejdžan: Crni januar

Dok se u velikom delu sveta slavila inauguracija Baraka Obame, 44. predsednika SAD, Azerbejdžan je u žalosti obeležavao 19. godišnjicu događaja koji je, kako se ispostavilo, bio uvod u nezavisnost od bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako je moć Moskve nad njenim satelitima slabila, etničke tenzije u južnom Kavkazu su vrlo brzo eskalirale u rat izmežu Jermenije i Azerbejdžana oko spornog Nagorno Karabaha.

Mnogi etnički Azerbejdžanci iz Jermenije su već pobegli ili su bili primorani da napuste zemlju 1988. godine i taj trend se nastavio tokom sledeće godine, dok su sukobi u Nagorno Karabahu, u kojima su poginula 2 Azerbejdžanca i ranjeno 50 Jermena, samo pojačavali postojeće tenzije. Tri dana kasnije, anti-Jermenski pogromi u Azerbejdžanskom gradu Sumgaitu doveli su do smrti najmanje 6 Azerbejdžanaca i 26 etničkih Jermena.

Kako su priče o međusobnom nasilju nastavile da kruže, sitacija je brzo eskalirala i 13. januara 1990. još jedan anti-Jermenski pogrom je izbio u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu. Brojke variraju, ali se pretpostavlja da je poginulo od 48 do 66, ili verovatno i više, etničkih Jermena.

Do 19. januara, većina pripadnika Jermenske nacionalne manjine je pobegla iz grada, a sledećeg dana sovjetski tenkovi i hiljade vojnika je zauzelo grad, naizgled da se suprotstave etničkom nasilju koje se navodno smanjilo. Do današnjeg dana ostaje pitanje zašto je Moskvi trebalo toliko vremena da reaguje, dok Human Rights Watch tvrdi da je vojni upad bio davno isplaniran.

I zaista, međunarodna organizacija za ljudska prava i drugi nezavisni posmatrači zaključuju da je intervencija izvedena, ne da bi zaštitila etničke Jermene, nego da bi sprečila pobedu političkih snaga koje su se zalagale za nezavisnost na izborima zakazanim za sledeći mesec. Najmanje 130 ludi je ubijeno i 700 ranjeno u danu koji je ostao zapamćen kao “Crni januar”.

Trenutno u kratkoj poseti Azerbejdžanu, Anna takes a Trip komentariše.

Iako je danas radostan da za SAD, ovde u Bakuu je tužno, dan žalosti i pomena. Ovde se 20. januara (“Crni januar”) prisećaju kako su 1990. godine, vođene glasinama o mogućoj nezavisnosti, sovjetske trupe ušle u grad i ubile desetine nevinih civila, protestanata. Ceo grad se okuplja na zadivljujućoj i prelepoj “Aveniji mučenika”, koja se završava večnom vatrom sa pogledom na grad i Kaspijsko more. Oseća se tuga u vazduhu. Azerbejdžan je 1991. godine uspešno proglasio nezavisnost od SSSR-a.

Learning to Walk in Stilettos takođe pominje ovaj dan pošto je pao na isti dan kada je Obama položio zakletvu, dok “sIDe-tALKs” Azerbaijan priča o značaju godišnjice za zemlju skoro dve decenije kasnije.

Prošlo je 19 godina od kada su sinovi i kćeri Azerbejdžana dali svoje živote za slobodu. Ovi mučenici su žrtve agresije tadašnjeg Kremlja. Uskraćivanje ljudskih sloboda je tipična karakteristika komunističke ideologije. Zato je na svaki znak težnje ljudi ka emancipaciji, Kremlj odgovarao žestokim vojnim akcijama.

Tog sudbonosnog 20. januara 1990. godine, narod Azerbejdžana se probudio i video ogroman broj ruskih vojnika u svojoj prestonici, Bakuu. Nije jasno kako je glasilo direktno naređenje, ali su posledice tog dana veoma jasne – stotine nevinih civila – muškaraca, žena i dece je ubijeno, posebno u centru prestonice. Očevi koji su otišli na posao nikada se nisu vratili; deca su opraštajući se od roditelja otišla u školu ne shvatajući da je to bio poslednji oproštaj. Žene su odlazile na pijacu i nikada se nisu vratile; smrt je prerano rastavila žene i muževe.

Sheki, Azerbaijan komentariše iz lokalne perspektive.

Doba SSSR-a za Azerbejdžan se završilo poslednjim masakrom koji je počinila sovjetska armija 19. i 20.januara 1990. godine…

Nedugo zatim republika Azerbejdžan je proglasila nezavisnost i sovjestka armija je ušla na tenkovima i sa kalašnjikovima u rukama da pokaže svoju snagu i ko je gazda… Iako je državni vrh SSSR-a znao da se SSSR raspada i da će republike postati nezavisne, nije želeo da propusti poslednju šansu da pokaže svoju duboku mržnju prema slobodnoj misli i, moram reći, ljudima upošte…

[…]

Niti ću detaljno opisivati scene ludila, kako su tenkovi prelazili preko nenaoružanih ljudi i kako su vojnici pucali na svaki prozor u kome su videli svetlo…

[…]

Ja sam žena, majka, supruga i sestra i ne verujem u osvetničke ratove. Za mene, najvrednija stvar na planeti Zemlji je ljudski život, život bilo koje osobe… Dva puta su eksplodirale bombe u metrou u Bakuu u poslednjih deset godina… U zemlji je sada primirje, ali povremeno kovčezi nekih mladih ljudi upropašćavaju živote svojih porodica kada stignu kući… Pratim vesti iz mesta kao što su Gaza, Avganistan, Pakistan, Irak, građanski ratovi u Africi i veoma je nesrećno videti šta ljudi rade…

[…]

20. januar je dan kada Azerbejdžanci odaju poštu onima koji su dali živote za nezavisnost svoje države…

Sapanov [RU], blog jednog Rusa koji živi u Bakuu, pamti događaje koji su se tada odigrali.

Напрямую меня те страшные события не коснулись. Но беда была вокруг. У соседского сотрудника погибла 12-летняя дочь Лариса. Погиб врач скорой помощи Александр Мархевка, выехавший к раненым… Страшная была ночь. Да и вообще времена жуткие. До сих пор помню патрульные БТР, гоняющие под окнами, военные палатки на Московском проспекте и автоматчиков, исподлобья поглядывающих на любопытных и мало что понимающих детишек.

Ti užasni događaji me nisu direktno pogodili, ali zlo je bilo prisutno svuda. Komšijina dvanaestogodišnja kćerka, Larisa je ubijena. Aleksandar Marhevka, lekar u hitnoj pomoći koji je odlazio da pomogne ranjenima je takođe ubijen… Bila je to grozna noć. Čak se i danas sećam oklopnih vozila koja su patrolirala ulicama, vojnih šatora na Moskovskoj aveniji i vojnika sa poluautomatskim puškama – dece koja su se mrštila na znatiželjnike i teško da su razumela bilo šta.

U međuvremenu, Doctor Ziya [AZ], je objavio fotografije na kojima američki novinar Thomas Goltz daje intervju za Azadliq Azerbejdžanski servis RFE/RL-a. Takođe prenosi izjavu poznatog stručnjaka za Azerbejdžan, koji ovaj dan poredi sa 4. julom u Sjedinjenim Američkim Državama.

«Əlbəttə, həmin günlərdə ölənlərə görə məyusam, kədərlənirəm. Amma nəticədə axı siz müstəqilliyi əldə etdiniz. Bu tarix sizin üçün ABŞ-da qeyd olunan Müstəqillik Günü kimi, 4 İyul kimi olmalıdır. Buna fəxrlə yanaşmaq lazımdır, ağlamaq yox».

Naravno da mi je žao ljudi koji su nestali tih dana. S druge strane, iz toga je proistekla vaša nezavisnost. Ovaj dan bi trebalo da bude za vas ono što je 4. jul za SAD. Trebalo bi da budete ponosni, a ne da žalite.

Pošto mu je zabranjeno da emituje program u zemlji, Azadliq putem svog vebsajta nastavlja da širi vesti i slike, uključujući i niz fotografija snimljenih tog sudbonosnog dana.

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.