Evo šta jedan irački prevodilac misli povodom odluke komandira međunarodnih snaga u Iraku. Po novom pravilniku, zahteva se od Iračana koji rade za američke vojnike kao prevodioci da ne pokrivaju svoje lice dok rade s američkom vojskom. Ili, kako je to irački prevodioc rekao [1]:
Izgleda kao da hoće da kažu:
Hej Iračani…Evo ih…Irački prevodilac…Sada možete videti njihova lica….Uradite im šta god hoćete, ubite ih, mučite ih, baš nas briga.
On smatra da je odluka jasan pokušaj da se iračani koji rade za SAD armiju nateraju da daju otkaz, umesto da zatraže azil u Americi, i dodaje da je nedavna krađa liste prevodilaca deo ovakve politike.
Znajući da mu je život sada u opasnosti bez obzira da li radi ili ne, irački prevodilac je i isto vreme drzak i ponosan:
’Verovali ili ne, kada sam počeo da se bavim ovim poslom, jako dobro sam znao da će smrt biti naša sudbina, tako da mi to više nije važno… Nastaviću da radim do poslednjeg daha, ne za Irak, ne za SIV kredite, ne za amerikance…nego za život (za novac kojim hranim svoju porodicu).’
Šta se događa u Mosulu?
’Ovaj put, posledice eksplozije su se osetile vrlo blizu i povredile su mog malog četvorogodišnjeg sina, koji se igrao na svom biciklu u bašti, uživao u divnom jesenjem danu nakon dugog, toplog leta. Nisam mogao da verujem da je moje dete dobro, bez ogrebotine.’
Mama, piše [2]o ekploziji naspram njene kuće
Nekoliko blogera je pisalo o vesti koja se nedavno pojavila [3]da se hrišćani proganjaju i da moraju da napuste Mosul, drugi po veličini grad u Iraku.
Mama živi u Mosulu i piše [2]kako je sigurnost opala od početka kampanje. Evo šta ona kaže:
’Pretilo se građanima Iraka koji su hrišćani, napadani su i mnogi su ubijeni bez ikakvog razloga, i 2000 porodica je moralo da napusti svoje domove, u svojoj zemlji…onda su stvari zaista počele da se pogoršavaju; desile su se mnoge eksplozije, auto-bombe, i ubistva. Moja kuća je stradala. Opet smo morali da promenimo prozore, vrata, i nadoknadimo ostalu štetu. Ali šta da radimo sa emocijama? One se ne mogu popraviti? Taj strah, sve je uništeno u našim životima i to se ne može popraviti.’
Sunshine, Mamina ćerka, takođe piše o eksploziji blizu kuće [4] i o građaninu Iraka koji je hrišćanin, koga ona poznaje:
’Ova nedelja je bila zaista loša. Situacija je postala nepodnošljiva, teroristi su ubili mnogo hrišćana i bombardovali su njihove kuće bez ikakvog razloga, samo da nas rastave jedne od drugih (a to se neće desiti, naša srca su sa hrišćanima u Mosul-u, stalno se molimo za njih), mnoge familije su napustile svoje gradove i otišle na selo. Zaista sam zabrinuta za sve hrišćane koje znam, moje komšije, učitelje, i prijatelje, moja najbolja prijateljica je hrišćanka. Ne znam šta će se desiti meni ako teroristi naude njoj ili njenoj porodici. Nadam se da je na sigurnom; svakoga dana molim se za nju i za sve Iračane…’
Ne mogu da zamislim da su moje komšije, prijatelji, i učitelji koji su me učili godinama u zabavištu, osnovnoj i srednjoj školi, primorani da odu i da sada žive u selima ili crkvama. Čula sam da moja omiljena profesorica živu u šatoru, sa svojom porodicom i decom koja su napustila školu. Jedna tako divna, draga i brižna žena koja je predavala generacijama više od 30 godina ne bi trebala da živi u šatoru i da se tako tretira, ni ona ni ostali hrišćani.
A šta to vlada čeka? 2000 porodica je napustilo Mosul prošle nedelje, teroristi su svugde, ubijaju i prete nedužnom iračkom stanovništvu koje pripada drugim religijama i kastama. Mi želimo rešenje, želimo ga SADA…
’Danas sam hteo da odem do Internet-kafea da objavim post, ali došlo je do ogromne eksplozije. Auto-bomba je eksplodirala u blizini bolnice. Ambulantna kola su odnela mnogo povređenih i mrtvih. To je tragično. Ljudi plaču, žene i sinovi postaju udovice i siročad u momentu kao rezultat kriminala. Jedna od majki je plakala i vikala ’Oh bože, izgubila sam Hasson-a (njenog sina)’, i nastavila je dugo da plače ispred mrtvačnice. Te noći nisam mogao da jedem, a ujuto sam bio potišten.’
Zubar iz Bagdada o eksploziji [5]kojoj je prisustvao u Mosulu.
Layla Anwar daje više informacija [6]o hrišćanskoj zajednici u Mosulu, i ocenjuje ko je odgovoran:
’Hrišćani u Iraku su jedna od drevnih, najstarijih hrišćanskih zajednica na Bliskom Istoku… Kaldejci i Asirci čine većinu hrišćana u Iraku. Oni su oduvek bili pravi iračani….Oni su jedna od glavnih arterija, vena ovog iračkog srca koje krvari. Glavna aorta. Temelj onoga što je nekada bio najlepši mozaik narodnosti i verskih grupa, koji su vekovima živeli zajedno…
Prošle nedelje smo prisustvovali najbrutalnijem proganjanju naše braće i sestara po veri. Više od 3000 iračkih hrišćanskih porodica je nasilno oterano iz domova u Mosulu. Znalo se da Mosul ima podjednak broj hrišćana i muslimana, koji su godinama živeli zajedno i mešali se u brakovima godinama. Nasuprot ostalim arapskim zemljama gde postoje hrišćanske manjine, kao Sirija, Liban, Egipt, Jordan, ili Palestina, brak između pripadnika hrišćanske i muslimanske vere je bio normalan u Iraku. Ja sam živ dokaz za to…
Kakva je to ironija istorije gde pod fundamentalističkom hrišćanskom okupacijom, ’opet rođenom’ okupacijom, istiniti hriščani se proteruju. Šta je to? Hoće li mi to neko objasniti, za boga miloga!
…Oni koji su proterali iračke hrišćane iz Mosula su niko drugi do ’divni’ kurdi… Danas, informacija [7] od asirske zajednice potvrđuje da su oni koji proganjaju iračke hrišćane u Mosulu niko drugi do kurdi…
Status Snaga
Novi zakon [8] [8]se forsira u iračkom parlamentu da se američkim vojnicima da pravo da ostanu u Iraku posle isteka njihovih UN mandata ove godine. Iako je u vestima bilo mnogo polemike, irački blogeri imaju svoje karakteristične poglede na to.
Raed je napravio svoje tumačenje [9]kopije dogovora koja je procurela, i piše:
’Mislim da je stvarno interesantno da dok, s jedne strane, Bušova administracija uređuje ovaj dugoročni dogovor sa iračkim saveznicima, Buš je izdao novu naredbu prošle nedelje koja će dozvoliti SAD vladi da kontroliše iračke resurse nafte! Izjava je data kao odgovor na kongresni zakon koji zabranjuje SAD vladi da preuzme kontrolu nad iračkim izvorima nafte i gasa.
Kako je to divna poruka u ovo vreme: ne samo da planiramo da okupiramo Vašu zemlju, nego i nameravamo da Vam ukrademo naftu i gas.
Iraq the Model vidi takav dogovor kao pozitivan korak za Irak [10]. Mohammed kaže:
To će označiti početak vremena u kome će Irak zvanično biti partner SAD-a, pošto će spojiti Irak i SAD u jednoj novoj vezi koja će služiti nacionalnom interesu obe zemlje. Iznad svega, to će biti veliki podsticaj za napor u ratu protiv terora, pošto će garantovati da se Irak neće osećati kao žrtva ekstremista. To će osigurati da Irak postane prepreka ambicijama ekstremista, a ne čamac koji ih dovozi. Po mom mišljenju, ovaj ugovor će postaviti osnove za novu blisko-istočni napredak ka transformaciji i za uključivanje u slobodan svet.
U isto vreme, Hammorabi zauzima potpuno drugačiji stav [11]:
Ugovor koji nude amerikanci nije ništa drugo do poniženje za Iračane. To je protivno interesima i suverenosti iračkog naroda, i niko ne bi trebao da ga potpiše. Takav ugovor sa amerikancima, koji uništavaju Irak od 1991 godine i koji su ubili milione dece u dva rata i kroz 12 godina varvarskih sankcija posle kojih je došla okupacija, takav ugovor nije ništa drugo do napad, ne samo na Irak, nego na islam i druge muslimane.
’Mi, iračani, ne želimo da da se američka okupacija nastavi nakon isteka postojećeg mandata. Za nekoliko meseci, nebi trebalo da bude ni jednog okupatora u Iraku, a ako i ostane, trebalo bi ga tretirati kao okupatora. Ako će se ugovor kao takav potpisati, onda će oni koji ga potpišu biti tretirani kao izdajice, i tako će ih i tretirati irački pokret otpora. Ako se to desi, irački otpor neće biti jedna grupica, već će to biti sveti rat protiv pagana i okupatora…
S druge strane, Jenan razmišlja o složenom načinu izražavanja u tom dogovoru. Ona je napisala [12]:
’Ne znam zašto Amerikanci ne kažu da je sigurnost koju zahtevaju za svoje vojnike potpuna sigurnost. Oni su van te sigurnosti samo kada trupe nisu na položaju i kada su van vojnih baza. Uz to, Amerikanac određuje da li su njihove trupe na dužnosti ili nisu…To je kao ’daj maci malo mesa’ (iračka poslovica)… Američki pregovarači bi trebali reći da žele potpunu sigurnost, ništa više, ništa manje. Ne moraju da troše vreme i napore u beznačajnim, dugačkim rečenicama. Mi, kao Iračani, želimo da ovaj dogovor bude jasan. Iračani žele reči koje imaju ni manje ni više nego jedno značenje.
Nijedna zemlja nikada nebi trebala dozvoliti da joj se ubijaju građani bez posledica.